Naša književnost

222 У Наша књижевност

о његовом стваралачком учешћу у тим пословима. Необично се одушевљавао намером стварања специјалног руководства за неискусне и неспремне преводиоце. Изгледало му је неодложно и неопходно дт „Светска литература“ што пре изда ред научно — припремљених упутстава, према којима треба преводиоци да се управљају у превођењу уметничке прозе. Студију коју сам ја спремио у колегијуму по том питању — под насловом „Принципи уметничког превода“, — допунио је он многим својим примедбама и „Принципи“ (заједно са чланком о методама превода стихова) тада су се појавили у штампи. Али се Горки није ограничио само тим радом, и када је било потребно ново издање те брошуре, поново ми је донео читаву гомилу сво“ јеручних примедаба, којима исправља и допуњава текст.

Међутим, „Светска литература“ је гутала само један мали део његовог тадашњег посла. Упоредо с њом започео је рад на огромној организацији „Дома научника и створио је читав ред позоришних и књижевних предузећа, а ту је привукао и нас светске литераторе. Често се дешавало да смо за време седнице „Светске“ заседавали с њим у својству „Управе Савеза књижевних сарадника“, или у својству секције „Историских слика“, а после седнице „Светске“, не напуштајући места, постајали смо (за тим истим столом) „Виши савет Дома уметности“. МИ у свим тим организацијама Горки је не само претседавао, већ је био и црнац у послу, где му је пропадало толико времена да ми је заувек остала тајна кад је уопште налазио времена 30 спавање.

Тако нечовечно преоптерећен за све те три године ниједаред није дао себи одмора. Ма да је он измолио за писце летовалиште на Јермоловки, у близини Сестрорецка, па сам хтео једно време да оде на летовање, толико се запетљао „Домом научника“, да ниједаред преко целог лета није напустио прљав град. Идућега лета исто то: хтео је да отпутује У Павловск на три дана, али су се поновно појавиле неке пертурбације у „Дому научника“ и он је остао у Петрограду: тако се није одморио ни три дана за три године.

Треба признати, да су сви његови говори на нашим седницама бивали говори уметника, неуобичајени за професорску средину. Сећам се на пр. његовог говора о Виктору Иго-у.

—- Требало би мало мање Иго-а, да, мало мање... А његове „Јаднике“ ја бих предложио да се избаце... Да, да се избаце.

Неко је упитао зашто, Он се узрујао и неочекивано је рекас: