Naša književnost

~ , # 492 Наша књижевност

очекује и без поговора задовољава све настране ћуди потпуно разулареног жандармериског наредника.

Неколико дана по доласку батаљона на Челебић у штаб, смештен поред касарне, машући својом белом чупавом шубаром од јагњеће коже, задихан, дотрчао је курир Жића.

· Стигао је из Фоче друг Марко! Застао је мало у Јечмишту, али одмах креће даље. Сигурно је већ кренуо!

Батаљон је оживео. Али је Марков долазак још више узбуркао Челебић, сва његова села и засеоке. ·

На зборовима и конференцијама одржаваним испод касарне, у зпради бивше општине, или у највећој просторији касарне, Челебићани су, у прво време са снебивањем, прилазили Марку и ћутећи слушали његов звонки, спокојни глас.

— Из Фоче, из Врховног штаба! — шапутали су један другоме на уво и одлазили кућама у групама, гласно расправљајући и живо машући рукама. М, само у току неколико дана, предали су пушке и они најнеповерљивији,. Зарђале, проширених цеви, понеке чак и без кундака — те пушке биле су већином неупотребљиве. Наоружање Челебића остајало је још увек отворено питање.

Челебић је мобилисао две партизанске чете, за врло кратко време. Лујо Остојић много је допринео мобилизацији, а још више његов син Лука, растом тако исто огроман као и Лујо, већ од раније у вези са санџачким партизанима.

Позадинска челебићска чета остала је на Челебићу, непотпуно наоружана, јер није било довољно пушака. Вршила је под руководством првог народно-ослободилачког одбора, основаног тих дана у Челебићу, у неку руку службу сеоске милиције.

Чета са којом је отишао Лука Остојић, после краћег гарнизонирања и обуке у Фочи, потпуно наоружана, борила се у саставу Прве пролетерске бригаде и разних мештанских јединица у Источној Босни дуж Дрине. Лука Остојић је заиста, по Ивановом предлогу, изабран за комесара чете. Био је не само храбар и спреман да чету поведе на сваки задатак него се и највише, у свима приликама, старао о својим друговима и вршњацима, међу којима су многи први пут тада сИШлЛИ са челебићске висоравни и угледали минарета и кровове Фоче. То је било од пресудног значаја за челебићске младиће. Утолико више што

је командир Светко повремено био колебљив и „чувао људе“ — каом он у извесној мери већ затроване кобном пропагандом да „још није време“.

У лето 1942, у доба велике треће офанзиве на устаничке снаге широм земље, Иван је изгубио сваки траг челебићске партизанске чете. А у априлу ове године, кад су четничке формације, сакупљене на брзу руку, у грозници већ неизбежног пораза, последњи пут покушале да врате Другу пролетерску дивизију на леву обалу Дрине и биле

1 Генераллајтнант Александар Ранковић — Марко.