Naša književnost

Људи на висоравни 473

разбијене Иван је, на једном прспланку изнад Јечмашта, наишао на огроман леш са поцрнелим скореним мозгом у трави поред лобање. Пеколико корака од леша црнела се шубара са примитивно израђеном четничком кокардом од алуминијума.

Лице је остало неповређено, с мало згрушане крви преко жутих слепоочница.

Препознао је одмах Луку Остојића.

— Ако је за нашу слободу — и треба! — пале су му на ум речи старог Луја и, ко зна зашто, упркос свему, био је уверен и ништа га не би могло разуверити у томе — да пушка младог Луке Остојића

никада "није опалила на партизана, ни под најсвирепијом принудом. Луја више није видео. Ни тада, после Лукине погибије, ни сада, трећи пут у, већ потпуно пустом, Челебићу.

Драган је већ био у пратећем воду, помоћник митраљесца, и идући на челу колоне са командантом батаљона — Борје је већ давно остало иза њих — Мван се није устезао да, осврћући се на колону, између митраљеских делова који су се љуљали на дрвеним самарима и између већ ознојених глава коња чешће тражи његово отврдло, али ипак на први поглед дечачко лице, да још једанпут потврди своје спокојство, дубоко и знамо само њему.

Необично, никад неслућено спокојство коме ни Драган није био сведок, никада, ни после најтежих и најопаснијих борби!

— Као да нису браћа! — помислили би каткада у себи стари борци, Комесар је био тих, није био весељак као командант батаљона, али је био подједнако непосредан за сваким борцем.

Од тог фебруарског дана 1942 па све до данас Иван је и свесно, и често пута сасвим несвесно, скоро инстинктивно, тражио то час сурово, час замишљено и продуховљено, час у потпуном самозабораву насмејано лице и то тајно, дубоко спокојство, од кога су му чак и најтежи тренуци постајали подношљивији, а свака радост и сваки занос потпуни, без и најмање сенке.

За батаљон, као и за целу Прву пролетерску, још младу бригаду, у којој је Иван био од њеног оснивања, уствари су тек тада претстојали напори и борбе који су је створили таквом каква је она била данас. 78

Читаву 1942 годину, од тог сунчаног фебруарског дана на Челебићу, преко Источне Босне, Црне Горе, Херцеговине и Западне Босне, кроз глад и исцрпљујуће маршеве, у пожару и пустоши које су за собом остављале немачке, италијанске, усташке и четничке казнене експедиције, појединачне или удружене, кроз тешке поразе и све значајније победе бригаде, која је већ руковала многобројним тешким оруђима и зрелим војничким искуством, Иван је, потпуно усамљен у своме осећању, проверавао, тражио то лице. Ничим и никоме није по-