Naša književnost

Људи на висоравни 509

"онај свој бледи, далеки наговештај осмеха који би му се увек појавио после борбе. Последњи његов осмех.

Брзо се, поново, онесвестио.

— Изгубиће сву крв — другови, брже! — шапћући, ко зна зашто, нестрпљиво је рекла Каћа простирући преко већ готових носила од грања своје ћебе.

Пажљиво су га положили на носила и, без застанка и предаха, пробијајући се тешко кроз густу шуму, лутајући и враћајући се два пута на исто место, на неки мали голи пропланак, најзад су избили на једину стазу која са Завајита води на Јечмиште.

Сада је Стеван Јерковић, по други пут, али овога пута стварно, умирао.

Лежао је кркљајући, као да дозива некога из своје претсмртне несвестице, у прљавом, прекратком дрвеном кревету ниског кућерка на крају Јечмишта, са крвавим завојем око изрешетаних груди, са левом ногом пребијеном немачким метком у зглобу колена, које је све више отицало, потпуно белог чела и обамрлих, скоро већ хладних руку на прљавом сукненом ћебету.

Клокотање митраљеза из правца Златног Бора нагло је престало — као да су одједном и једна и друга страна одустале од борбе и повукле се изван домета ватре — тишина и топло, облачно небо несносно су притиснули Јечмиште.

Раштркане брвнаре обмотавао је прљав, пуст сутон. Већ су падале на земљу ретке, крупне, вреле капи кише.

Из шумарка су полако силазили борци „Мајсторове“ чете поред квргавих ограда црних, беживотних торова, у село.

Иван је стојао на прагу кућерка у коме је умирао Стеван Јерковић и ћутећи, сам, гледао у бело, бескрвно лице умирућег на коме су се, нечујно, мицале само усне.

Видео га је раније само једанпут, на положају на Капку, неколико дана после доласка у бригаду.

Ово је био други пут како гледа то лице — да га више никада не заборави.

Пошао је са Јечмишта на Челебић с намером да се свакако нађе са Драганом код Папковог Дола. Али читавим путем пратила га је страшна слика агоније Стевана Јерковића.

Није имао снаге да је потисне из свести, ма колико се упињао.

Појављивала се и сада пред њим, кроз сва сећања на далеке и на тек проживљене дане. |

Тај самртни лик, за који је знао да га више никада неће видети, пробијао је, крварио кроз сећање на сунчани фебруарски дан одласка његовог батаљона са Челебића 1942, кроз јуриш водова Прве пролетерске на Борје пре неколико дана, кроз далеке црвене кровове Рудина у овом тренутку,