Naša književnost

512 Наша књижевнсст

— Као у Јабланици! — прође му кроз свест, за тренутак, неодољиво поређење и, исто тако у магновењу, угледа сунцем обасјану Јабланицу из које су се, уз исто овако продорну грмљавину, дизали у небо све виши и виши стубови црног, загушљивог дима.

Али тамо су били „месершмити“. Бомбардовали су варошицу у којој је био Пеко са штабом са огромне висине, необично прецизно, у таласима који су наилазили један за другим у сасвим кратким размацима из правца Сарајева. Бомбардовање га је ухватило у малом, у току борбе за Јабланицу топовима и минобацачима разривеном парку крај хотела, у самом центру Јабланице. Поред њега, приљубљен као и он уз земљу, главе заривене у ретку, спржену траву, лежао је већ мртав заменик комесара батаљона Четврте црногорске бригаде. Из његове крваве лобање, проваљене на потиљку, још се пушио мозак.

Пикирао је трећи авион.

Сурвавао се истим правцем којим и прва два, право према водоводу и стазици поред које је, упијајући се уз земљу, лежао Иван. Ни он није пуштао сирену. Већ је изгледало да и бомбе неће пустити, да ће само додирнути својом огромном телесином црни пустошни хаос под собом и да ће се и он, изненадно као и прва два, у високој вертикали, оштро одбацити према Љубишњи.

Низ снажних експлозија, снажнијих но све до сада, потресе касарну и, одмах затим, простор око цркве, испружен према Борју. До Ивана допре, заједно са грумењем земље, камење. Замириса на малтер, на креч и на прашину.

Црни дим поново га обави свега — више ништа око себе није видео. Само је хучала и тутњала, потресајући дубину земље, уједначена, непрекидна, чинило се бесконачна грмљавина ничим неометаног бомбардовања уз оштро, јаросно бректање разуларених авионских мотора.

Једна за другом, престижући се неописивом брзином, штуке су се као у паду сурвавале на пусти, безљудни, црни Челебић, Њихова огромна тежина вукла их је све брже земљи. Чинило се да ће се разбеснеле машине, тешко натоварене експлозивом, у максималном напону свих својих мотора, једна преко друге сручити на земљу под собом и да ће се заједно са њима, уз ужасни тресак стоструке експлозије чудовишних машина и њиховог убиственог терета издићи у ваздух читав предео, да смрвљен у најситнију прашину, без остатка, ишчезне у црном хаосу овог беспримерног разарања.

Али штуке су се увек ненадано, нагло одбацивале, скоро у последњем тренутку и поново се у истој, и све већој јарости, сручивале према земљи.

— Ех ви, Фрицеви! — јетко, злурадо, с тврдом мржњом откиде се из Иванових исушених уста.

Тиштала га је машинка. Чврсто је држао кајиш своје торбе са списима и материјалом коју је, пузећи полако, сантиметар по сантиметар према Ријеци, даље од Челебића, вукао за собом по влажној земљи,