Naša književnost

мар И

Дај

Нисе

146

дорој места и положај појединих група у скупштини, „Народна династија и народна слобода“ — рекоше либералци — у том лежи спасење српства, то исто повторише личне присталице (Обреновића имајући у виду поглавито прву половину девизе а сматрајући другу као случајно нешто, што узгредно иде уз династију: то исто повтори и остала гомила верујући, да јој у тој једној фрази лежи ослобођење од свију мука“. Разумљиво је што у таквој ситуацији претседник скупштине обреновићевац Стевча Михаиловић узима за секретара либерала Јеврема Грујића, изигравајући бирократског кандидата Јована Ристића, а што чак сама бирократија, ојачана под Карађорђевићем помаже његово збацивање верујући у своју победу, иако се збацивање династије тражи да би се срушила моћ бирократије. („ИМ ја јако сумњам, да би се и могла оборити влада Карађорђевића да то само није ишло у рачун главним претставницима тадашње бирократије“, писао је Марковић). Под новом владом Обреновића обреновићевци се потискују, либерали прелазе у опозицију, а изразити претставници бирократије остају на власти. Показало се да упркос тежњама светоандрејске скупштине „бирократска партија имађаше у то време фактичку власт у Србији“. И „за осам година владе кнеза Михаила владао је у Србији модерни европски бирократизам помешан са ћефовима из старог кабадахијског времена“. После убиства Михаилова власт је искључиво у рукама бирократије, која врши притисак и на обреновићевце ји на либерале да их потчини себи, уцењујући их и делећи им милост, а не заборављајући ни да им се свети за догађаје на светоандрејској скупштини.

То је предисторија која објашњава односе у врховима државног апарата у време намесничке владе, чију критику спроводи Марковић. Необдављени мемоари Косте Михаиловића, брата Стевче Михаиловића а оца Павла Михаиловића (у младости друга и саборца Марковићевог), бацају доста светлости

МЕ не Наша књижевност

на те односе, охоли став свемоћних намесника, али и њихову бригу и немоћ према ударцима које су добили из редова новог поколења.

Ако су либерали и обреновићевци изгледали свемоћни оно неколико дана 1858, у којима је изгледало да се одлучно решава судбина Србије, убрзо су изгубили своју позицију. Стевча Михаиловић је 1858 изиграо Јована Ристића, бирократског кандидата за секретара скупштине, али је тај пропали кандидат 1868 постао намесник, и враћао истом мером. „Намесници, пише Коста Михаиловић у својим мемоарима, да би се боље на својим местима одржали и да забашуре оно што је у скупштини већано (реч је о скупштини 1868 после убиства Михаила), да мој брат буде намесник, они одмах њега за тутора малолетна кнеза прогласине.“ Уз то су Стевчу узели за „совјетовна“ при промени чиновника и припитивали кога би од оданих обреновићеваца понамештали у чиновништву, — али и то је било изигравање, или, како Коста каже, „реци ми да ти рекнем“.

У тој промени и размештању чиновника дошао је ред и на Косту Михаиловића, који је раније био пензионисан на положају среског начелника и био у немилости као и његов брат. У јесен 1869, дакле у време када је Марковићев чланак „Српске обмане“ већ био објављен, Коста је био код намесника Миливоја Блазнавца због своје службе. Блазнавац му обећа да ће га поставити за среског начелника на место карађорђевићевца Радована ЂуриБа, и по истој ствари га пошаље код намесника Јована Ристића, Ристић је и овај сусрет искористио да напомене да не може заборавити што је Стевча на скупштини 1858 њему претпоставио Јеврема Грујића и Милована Јанковића. „Знате ли, г. Коста, рекао је Ристић, да је онда г. Стевча мене и мени познате друге узео, многе би народне ствари, а и у политици пошле, али то он испусти, за које ће се дуго кајати.“ То су биле прве лаке дозе намесничке самоуверености. Али, на томе се није