Naša književnost

150

мекој природи. Уз то, Светозар Марковић, који је, како би рекли Французи, „гутао људе“, није пропуштао прилику да себи освоји нове присталице. Он је увек према људима у томе смислу био офансиван. Младе Нинковићеве, интелигентне, честите, чедне, кротке, као поручене да се од њих изгради „бољи човек“, о коме је он толико маштао, убрзо су постале предмети тог његовог освојеног карактера. И тако се ту између сестара Нинковићевих и Светозара Марковића, нарочито између њега и старије сестре Милице, развио један нежан, идејно сентименталан однос, коли је Скерлић назвао „социалистичком идилом“.

Светозар Марковић је почео систематски образовати ове добре и тихе грађанске девојке у правцу својих социалистичких идеја. Он их упућује У руски језик и на руске писце, сам им чита и тумачи Чернишевскога, говори им о руским револуционаркама, отвара им љубав за природне науке. Под његовим утицајем оне добијају вољу за даље и шире школовање. Између два позива који их привлаче, васпитачког и лекарског, он утиче да се одлуче за педагогију, коју он схвата, у ширем социалном смислу, као „васпитање људи за оно будуће друштво што га ми социалисти хоћемо да остваримо“. МИ оне одлазе, под тим духовним потиском, У Цирих, где на универзитету студирају педагошку науку. Ту у Цириху, У игнезду светских револуционара“, У самоме центру социалистичке емиграције из свих земаља, оне се социјалистички прекаљују и заувек откидају од мирне грађанске линије свога живота. Учествују у свима акцијама српскога кола социалиста, које је једно од најживљих, и у размирицама између присталица Светозара Марковића и бакуниста, оне су енергично на страни свога пријатеља. На конгресу српских социалиста, који се 1872 одржао у Цириху, и коме је присуствовао и сам Светозар Марковић, оне су одлучно и видно у групи његових бранилаца.

По завршеним студијама, доследне себи и верне Светозару Марковићу, оне, 1874, долазе у Крагујевац, да ту

Па Ра АИ ем АИ

Наша књижевност

оснују једну школу новога духа, која би, у примени, имала да служи оном социално-педагошком схватању које им је он улио. Али, уз то, да с њим и поред њега активно суделују и на његовом политичком социалистичком послу. Времена су тешка. Светозар Марковић је гањан, затваран, мучен. Оне су верно уз њега, спремне на крајње пожртвовање, да му олакшају најмучније дане. Али њему болесном, затвор нагло скраћује живот, и он убрзо умире. Тај удар за сестре Нинковићеве, нарочито за Милицу, коју су за њега везивала дубока интимна осећања, могао је бити катастрофалан. Слабије од њих би клонуле, повукле се, занемеле. Оне су устрајале и даље, верне идејама као што су биле и човеку. Њихово учешће у социалистичкој акцији је видно, чујно, манифестно. Властима, које нису биле кицошке ни према женама, њихово присуство смета. „Стране подани-

це“ и „без занимања, — формуле које су тада увек могле згодно да послуже, — оне имају бити протеране. У

тој тешкој ситуацији, оне долазе у Београд, саветују се са друговима, покушавају да отклоне ту одлуку. У крајњем тренутку, на Једној седници социалистичких другова, решено је да се обе фиктивно |удају, да би брачним стањем легитимисале себе пред властима. Избор је пао, да помогну другарицама, на Перу Тодоровића и Николу Пашића. Тодоровић је своју дужност испунио и закључио „бели брак“ са Милицом Нинковићевом. Пашић, опрезан и лукав, није дошао на венчање, наводећи за оправдање да није добио родитељски благослов! За једнога „црвенога“ ин „комунца“ изговор врло романтичан! Његова социалистичка вереница удала се доцније за друга Сретена Анђелковића.

Живот Милице Нинковић после тога све је тужнији и трагичнији. Са Пером Тодоровићем, који је, чини се, покушавао да наруши белину свога брака, убрзо се растаје. У српско-турском рату је болничарка, а онда одлази из Србије. Свој првобитни девојачки сан, да студира медицину, мислила је да ће сада моћи да оствари. Петроград,