Naša književnost
РЕАЛНОСТ У ПОЕЗИЈИ
У последњем броју „Матице“ за годину 1869 читао сам у позиву за претплату за годину 1870, како се уредништво жали што је код нас завладао пуки „материјализам“, како би ми у данашње време требали да смо на вршку младићка одушевљења и поезије итд., а ми немамо песника који би био кадар да покрене народ на борбу за ослобођење. Узрок је томе, вели се, што смо ми „трабанти западних народа, који су сада у „долини материјализма“, а ми као слабији морамо да се вучемо за њима, морамо и сами да се заглибимо у блато материјализма. Читајући позив „мМатичин, мислио би човек да на западу живе људи као у Мухамедовом рају, не знају ни за какве „узвишене човечанске мисли“, већ само једу и пију, и да се наш народ такође одао на уживање, па није му ни оригеша до слободе и других „човечанских“ мисли и потреба. Ако је то заиста била мисао „матичина“ уредништва, онда би била најгрознија иронија, управљена против пролетаријата на западу, који данас у свој западној Европи води очајничку борбу против својих угњетача — борбу, која се изјављује у шпанској револуцији, у париским барикадама и радничким демонстрацијама, а најдивније у савезу свију радника за заједничку борбу против сваке тираније, у „међународном удружењу радника“, у друштву, које броји милионе чланова у Европи и Америци и које има најузвишенију цељ која се само може замислити: да уништи све мане које су постале историјским развитком човечанства и које су сада жива рана на његовом телу и да подигне друштво на новим начелима, што их је израдила савремена наука. Али то је још грознија иронија против нашега народа, јер код нас је сав народ пука сиротиња — пролетаријат — и ако икоме, њему се не може пребацити да материјално ужива. Шта је дакле изазвало онај позив, и то баш у време, када наш народ чињеницом, устанком у Боци, показа, да он много дубље и силније осећа своје човечанско достојанство него његови „осетљиви“ песнициг Као што сам ја разумео позив „Матичин“ мени се чини да уредништво налази као узрок томе то, што данас ни на западу ни код нас нема песничког генија — нема поезије, већ је завладала пука проза (сигурно у животу).