Naša književnost

Ревлност у поезији н

Ја сам изрекао у чланку „Певање и мишљење“, да се код нас поезија схвата наопачке и отуда ниче код нас једнако она сорта поезиј:= коју сам ја тамо назвао „душевни онанизам“ и која то име потпуно заслужује. Уредништво „Матице“ само куди то песништво, али оно опет приписује песништву значење које оно нити је кадгод имало, нити га може имати, а то је, кад вели: да код нас нема песничког генија који би могао покренути народ у борбу за ослобођење. Таког личног генија нити је када било, нити га може бити; такав је геније народ сам.

Све побуде, које изазивају патњу народа, изазивају га и на борбу. Оне личности у народу које су дубље и силније осетиле све патње што тиште цео народ и које су кадре да искажу та осећања у вештачкој форми то су прави песници, то су пробуђени делови народа, то је народна свест о себи самом и својим патњама. Такво песништво не само да је „вино“, што узбуђује живце и крепи снагу, као што рече брат Абердар у позиву на свој „други јек“, већ што је много важније, та пробуђена свест народна постаје зрак светлости што осветљује народу пут у његовој тешкој борби. Таке су поете код нас били они који су певали „народне песме“, такав је био наш или управо црногорски песник Петар Петровић Његош. Дакле ето шта је нужно за песника: — да је он покренути део народа, тј. да је он живео оним животом којим народ живи; да је он патио оне патње (или бар да су му тако блиске) које народ пати и да је он схватио тај живот, осетио бољу која тишти цео народ. Где су ти песници код нас2 Знају ли они народ, његове нужде и патње Осећају ли они то, што народ осећа и што они треба да искажу» Од куд може да пева ко о страдању раје у Босни или у Боци, кад не зна ни Босну ни Боку ни по новинарским чланцима» Ето зашто је наше песништво празно, што се врзе једнако око лишћа и лептирова, или гугуће и цмаче се са својом „драгом“, а ако се који пут баци у „патриотску позитуру“, онда је то тако нешто јадно, празно, натегнуто без икаквог осећања, ради параде, једом речи то је управо оно, што ја називљем „душевно онанисање“. Живот народни, то је садржина — реалност поезије!. Код наших пе-

ђ) Ово што ја сматрам за садржину поезији и што сматрају све сувремене реалисте, противно је обичном, сувременом схватању естетичара, међу које спада и брат Кујунџић, судећи по свем досадашњем његовом раду, а напосе последњој критици на „Теорију појезије“ г. Малетића, Естетичари веле да је садржина појезије осећање лепоте, а не живот народни и сва осећања која он обухвата. Ова заблуда естетичарска долази још од покојне метафизике, која је појам лепоте опредељивала као „јединство идеје и форме“ и према томе све што је претстављено у таквој форми да се подудара са идејом, то је „лепо“, па ма то било само за се „гадно“, „ужасно“, „гломазно“ итд. то јест, сва осећања човекова која се сасвим разликују од осећања лепоте, Према томе естетичари науку о уметностима и називају „естетиком , тј. науком о лепом и, као што брат Кујунџић хоће, излажу у њој законе лепоте, Него господа естетичари заборављају да