Naša književnost

АН и НИ а ет И МР + К

Стогодишњица рођења х 7

његова анализа социјалних и економских односа, његови погледи на културне прилике код нас, — све је то, у крајњој линији, као критика наших општих стања онога времена, имало за циљ да покаже и докаже да ондашња и онаква Србија, са диктаторијалном монархијом, и са хегемонистичким тенденцијама које она за собом повлачи, неслободна унутра, социјално и економски назадна и опште политички реакционарна, не може да прими на себе улогу извршитеља мисије која се њој историски одређујуе.

У тој својој критици Светозар Марковић је умео да буде и оштар посматрач и добар аналитичар, и она данас пружа драгоцен материјал за разумевање његова времена. Она је широко обухватна и задире у све планове живота. Од тешких социјалних, економских и културних прилика на селу, преко политичке анализе онога времена, она допире и у духовну област, осврћући се на културу, науку, уметност, књижевност. Светозар Марковић је неговао код нас култ за науку, преко кога се супротстављао мистичноме назадњаштву ондашњих наших културних фактора и претставника,. Он је уметност и књижевност упућивао на области живота, одакле треба да се инспиришу, и на нужност да се садржајно повезују за народне потребе, да њих тумаче, да њихов израз буду. Он је тако врло генерално и можда и прилично шематично, али утицајно и благотворно, дао основе за наш реализам, који је био и остао најплоднија и најпозитивнија наша књижевна епоха. То су огромне заслуге, које тек наше време може у пуној мери да разуме и да призна.

Идући за здравим тежњама које траже да се закони науке поставе у темеље наше културе и да се из ње избаци свака мистика и све што је идеалистичка и метафизичка магла, Светозар Марковић је изванредно просветно деловао. Он је уопште био једна изразита педагошка природа, управо један мисионар. Као такав, он није могао да обиђе школу и да превиди њене недостатке. У више наврата је он писао 0 педагошким проблемима и указивао на тешке, страшне, драстичне негативе ондашње наше наставе. То је углавном била само критика, али у њој много пута има и теориског указивања на решења. Преносећи у многоме идеје својих руских учитеља, он је покушавао да их примени на наше прилике и да их илуструје својим личним искуством. Та његова критика је практичног карактера, јер се понајвише оснива на лично доживљеноме, али је баш зато убедљива и живописно утицајна, јер је непосредно документарна. Светозар Марковић је и у тој области рашчишћавао појмове и охрабривао младе напредне људе да теже за просветним реформама у правцу његовог социјалног и културног реализма. 5

У расматрању, у ревизији наших социјалних стања, он није могао а да не запази и не подвргне критици запостављеност жене код нас. Тај мотив му је сугерирао известан број страница које се доиста могу убројати у његове најтоплије и најубедљивије написане. Он је томе