Naša književnost

39

Светозар Марковић — птица буре

ле, утицали су на Марковића Чернишевски, Доброљубов, и Писарев. Од њих је Марковић научио да је писана реч велики рушилац, да су новине и часописи политичке станице и батерије. Писарев је био пре свега књижевно даровит, имао моћ стила и литерарног аргумента. Мање је био учитељ и пропагатор. Марковић није био рођен књижевник, и примио је од Писарева само негативно, тенденциозно, понекад крајње неправилно и неприродно у оцени књижевности. Писарев је био у стању да каже да су „Пушкин и Љермонтов карикатуре песника“, и био у стању да о Тургењевљевом јунаку романа, Базарову, једном ванредно израђеном спекулативном нихилисти, напише необично фину студију. Марковић је могао оно прво, али не ово друго. Лоброљубов је баш као пропагатор и учитељ бораца био дивна фигура, истински човек који је „добро љубио“. Проповедао је жртву и живот за друге као једини начин да се дужност изврши и живот полечи. У књижевности је и он бивао и некомпетентан и претеран, али увек тако искрен као да мозак и душу на длану држи. Од тих писаца политичке и социалне линије, уједно од писаца лепе литературе који су се такође носили са социалним типовима и проблемима, Марковић је научио на руски начин жестоко и одлучно волети и мрзети. Од њих је научио шта је то индивидуа, и шта, тако да кажемо, „примењена“ индивидуа, кад већ и књижевност и уметност треба да буду примењене. Тамо је Марковић научио да се патриотизам, брига за прогрес у својој земљи, мора положити на плански простудиран политички и друштвени основ, иначе живот постаје животињство, и, што је од тога горе, „бесмисао“. Више реда у погледе на књижевност унео је Бјелински, који спочетка није сам знао да такође буру носи, који је прешао пут од заступника метафизичке естетике до прогониоца њеног. Улетео је најзад и он у јато птица буре, у јато оних са мало живота и много значаја. Он је поправио мишљење Чрнишевског да литература мора следити пуг и светлост савремене науке; поправио и Писарева и Доброљубова: да литература има „да служи“. Поставио је начело да „уметност постоји ради живота“. У тај широки оквир улази и начело: да уметност мора егзистирати и ради уметности; улази и то да савремени проблеми у књижевности морају бити окружени и трајним људским проблемима који су увек и савременост и будућност; који сваку савременост, нарочито бурне савремености, заокружују атмосфером будућег мира, зрелости, плодова борбе. Како је то гениално истакао Л,. Толстој кад је своје капитално, светско дело назвао Рат и мир. Кад све прође, борбе и буре се стишају, посеју се идеална гробља без гробова, настаје мир, долазе, ако не „срећни“ оно мање несрећни људи, и остају дивна имена некадашњих навестилаца буре. Марковић је, у закључку својих мисли о књижевности, доста умерено казао: да кроз књижевност „живи људи тота времена имају да кажу своја осећања, своје потребе“. Марковић није био по вокацији књижевник, и није успевао да синтетички и апстрактно претстави: шта битно треба великој дру-