Naša književnost

38 Наша књижевност

лософски ум, више строг и неумољив ректор него страстан провокатор. Они други, друкчије, у свима бурама. Доброљубов је умро са двадесет четири године; Писарев са двадесет осам; Марковић са двадесет девет. То су они што не одумљују кад науме, они што не спавају док не умру. Мора тако бити. Ако ће неко постати и остати знак и симбол за будуће борбе, мора и радити и жртву принети, мора и живети и умрети. Једно од двога је мало. Треће. Сви борци за друкчији живот говоре „друштво“, а мисле „човечанство“. Онако, чини им се, бура је блажа, и мир ближи. Кажу: друштво је труло и покварено. А мисле нешто много веће, осећају нешто много големије. Осећају да ту и тако живот не ваља. Не ваља живот појединца, не ваља живот у породици, у класи, у народу, у Европи, у свету. Под ликом мањег задатка, скачу у борбу за несравњено веће. Говоре о друштвеним облицима и односима, ради се о судару светских елемената. Светозар Марковић је бринуо за политички "живот у својој земљи, планирао напредну обнову у земљи; а уједно мислио на буру у свету, у човечанству. Мислио је на то кад је писао: мора већа целина, мора неко светско духовно ткиво затражити исту промену, диктирати исту врсту новог живота. М онда кад је писао: По целом свету, некултурни морају постати културни, а високо културни морају постати човечни, хумани. М онда кад је писао: да се свуда по свету човек не сме кидати од разума, природе, и хуманости. А кад је ту синтезу исписао, морао је осетити да то троје једнако долази у сукоб у човеку и у животу, јер је дописао овај лепи и занимљиви текст: „Од савремености до будућности може да буде врло далеко.“ Ми мислимо да тај текст није био само практички схваћен, него и философски, у смислу том да стварни резултати борбе леже понекад и сто година далеко од борбе. Птице буре нико није видео на одмору. Савременост је увек ток, борба, рат, а мир је негде далеко.

Школа је Марковића одвела, или је можда он тако водио школу, у Русију и у Швајцарску. У Русији је осетио, кроз лепу књижевност и кроз револуционарну штампу у земљи и ван земље, осетио је двоје: мислити на свога малог човека и сиромашка сељака и радника, али мислити истовремено на човека у човечанству, на време кад ће руски сељак и радник бити човек у човечанству, и кад ће човечанство бранити интерес ма којег човека н народа, ако трпе неправду и унижење. У Русији је Марковић познао лепоту утопија, идеализам реалиста и рационалиста. У Русији је чуо што се у малој, мало културној, и једнако растрзаној и кињеној Србији није чуло: да човек треба „да постане срећан“. На Западу, у Швајцарској, Марковић је видео и познао друго: земљу која даје слободу, можда и симпатије прогоњенима и неправедно осуђенима, али се у суштину њихове борбе не меша, а по готову се никада ничим не заноси. Швајцарска, то је наука како се добро живи у малој земљи и у малом свету — додуше и малим животом, који борце не рађа. Од Руса савременика, и идеолога исте шко-