Naša književnost

СВЕТОЗАРЕВА БУКТИЊА НАД НАШОМ КЊИЖЕВНОШЋУ

Генијални будилац и покретач у једној скученој средини у глуво доба, први лучоноша напредне друштвене мисли у нашем народу, немилосрдни критичар реакционарних друштвених и политичких појава, практични борац против турске и аустријске империје а и против новоосиљене несамосталне српске монархије, прогнаник и аустријских и српских власти, оснивач новог научног правца, првих радничких новина, ситнозанатлијских задруга и политичке партије, вођа напредног дела Уједињене омладине српске и присталица Интернационале, Светозар Марковић се у краткотрајном размаху свог многостранов борбеног стваралаштва бавио и питањем књижевности. То је и природно, јер је покретач народних маса за циљеве које им је он истицао — морао видети значај књижевности за буђење и мобилисање маса. Оставио је за собом свега два омања чланка и неколико узгредних напомена о књижевности, разасутих по осталим својим радовима. У та два чланка Светозар Марковић није дао научно разрађене теориске поставке, које би по формулацијама и по стилу и данас важиле у потпуности, као класични извори научне естетике. Ти су чланци писани у ватри борбе, у гневном надахнућу и журби, без удубљавања у специфичност предмета, — и данас не би било тешко критиковати неке њихове грешке, као уосталом и грешке других Светозаревих радова. Он није дао ни једну конкретну естетско-критичку анализу, којом би, проникнувши у особеност књижевног стваралаштва, открио његове особене законе, — онако како су то у најбољим својим делима учинили Бјелински, Чернишевски и Доброљубов, узори и учитељи Светозареви, који су били наслућивачи и крчитељи пута као и он, али су, и поред извесних идеалистичких грешака, у области књижевних питања остали и до данас меродавци. Нису само ученици Светозара Марковића упростили нека његова начела до ненаучне схеме, него је и сам у ревности борбе често упрошћавао, а обарајући недоношче сколастичне „естетике“ у Србији, — чак негирао естетику уопште.

Па ипак, Светозар Марковић је не само први који је правилно поставио друштвену улогу књижевности код нас, као што је први код нас прокламовао и читавим животом заступао револуционарне друштвено-политичке идеје, не само покретач једног новог правна у нашој