Naša književnost

302

Марковић се ограђује у предговору „Србије на истоку“ да није хтео да развија научне законе друштвеног развитка, да разјашњава и решава сложена друштвена питања и да износи облик будуће српске државе како га он замишља. Па ипак он је доста тога унео, а што је главно, читаво његово излагање условљено је његовим гледиштима на снаге друштвеног развитка, његовим решавањем друштвених питања и замислима о облицима државе какву је он желео. Или, тачније, кроз излагање

онога „што је српски народ могао до-'

бити па није добио“, Марковић је обележавао задатке ослободилачке борбе народа и основе за извођење друштвеног преображаја. Ти његови погледи омогућили су му да оштро проникне у битне моменте друштвеног развитка Србије и правилно оцени политичке покрете и сукобе, али и да негде прецени или потцени важност извесних догађаја, установа или односа. Када се имају на уму оне границе сазнања, које је он истина доста размакао, али које му је ипак стављало његово доба и средина, његове грешке су разумљиве. То су углавном оне исте које се провлаче и у његовом постављању и решавању социјалног ин националног питања. Марковић је убедљиво поставио историски развитак оних односа и установа чију је снагу и у своме времену осећао и против којих се борио, — тековине поретка који је означио као „бирократски“. Он је исто тако убедљиво изнео ослободилачку борбу српског народа против турског угњетача, за чији се одлучни наставак такође борио. Али његово убеђење у могућност непосредног рушења „бирократског поретка“ и подизања социјалистичког поретка на његовим рушевинама отворило је пут извесним погрешним ставовима и у историском излагању. То у основи неисториско схватање друштвеног развитка, недовољно уочавање његове неумитне законитости, навело га је да сматра да се у Србији његовог доба, када је капитализам већ био на прагу, људи могу добровољно одлучити који ће систем при хватити: капиталистички или социјалистички. Оно ће га навести на сличну

Наша књижевност

процену ситуације у првом устанку: У „безвластију“ које је настало уништењем и протеривањем Турака, „уништењем турске државне системе“, — „српски народ могао је да уреди своју државу на свој начин, како је хтео и како му је била потреба“. А стављајући у свој програм: „Наш је задатак не да уништимо капиталистичко газдинство, које у ствари и не постоји, већ да малу патријархалну својину преобратимо у заједничку и да тако прескочимо целу једну историску епоху економског развића — епоху капиталистичког газдин-

" ства", — он је припремио и могућност

за погрешну оцену самих патријархалних односа. И у поглављима у којима их описује, он их не посматра историски, него са гледишта намене коју им даје у том друштву, које треба да (буде прескок целе једне историске епохе економског развитка. Он ће исто тако и „правитиљствујушчи совјет“ из првог устанка оцењивати са гледишта намене коју је имао, а много мање са његове стварне историске улоге. А у. позицијама „господара“ и „војвода“ који су се осилили у рату, видеће „клицу за један привилегисан сталеж“, раздвојен од народа исто онако као бирократија његовог доба. Или као што бирократија његовог доба није била класа, нити је имала све економске и политичке позиције у својим рукама, а капиталистички односи су већ почели да продиру јер су главни предуслови већ били припремљени, — тако ни „господари“ и „војводе“ из првог устанка нису претстављали „клицу привилегованог сталежа“ него израз припремљених услова за класну диференцијацију.

Када се буде писала историја дру штвених и политичких односа Србије са гледишта савремене научне мисли, превазићи ће се многа Марковићева схватања, али се неће моћи мимоићи доста његових оцена покрета, догађаја, установа и односа. Тада ће се тек моћи у потпуности да оцени величина Марковићевог прилога, и сигурно је да ће Марковић с правом заузети и место утемељача наше савремене научне историје .