Naša književnost

Белешке

На крају једна примедба о самом издању. Велики је недостатак овог издања што нема предговор и коментаре, који би истакли различиту вредност појединих Марковићевих ставова, а где је потребно дали и ближе податке о појединим догађајима. Они би олакшали читаоцима правилну оријентацију и дубље разумевање Марковићевог излагања. Да се тако учинило, корист од овог издања била би далеко већа, с обзиром на недостатке приручника по питањима друштвене и политичке историје Србије. М. Ђ,

Да ли је Вуков „Старац Рашко" предак Светозара Марковића2 — Светозар Марковић се у више махова освртао на народну поезију („Певање и мишљење“, критика на „Младу Србадију“, и др). Говорећи о народној поезији у чланку о „Младој Србадији“, Марковић цитира и тумачи и песму Урош и Мрњавчевићи. Тим поводом би занимљиво било осврнути се на један лични моменат Марковићев. Говорећи о тој песми, он је прошао поред ње и не слутећи да је та песма по свој прилици везана за историју његове породице. Ту песму је Вук записао од старца Рашка који је, по речима Вуковим, био родом из Колашина, и који је „још у почетку српске буне на даије добежао у Србију и наместио се у наији јагодинској, у селу Сабанти“.

Скерлић, међутим, даје врло сличне податке о прецима Светозара Марковића. У самом почетку његове студије о Марковићу каже се: „Породица Марковића доселила се из Старе Србије, са Косова по једној породичној традицији, — из старога Колашина... по другој породичној традицији. По убиству једнога Турчина који им је отео сестру, и три брата, Марко, Маринко и Рашко, пребегну у Србију, у округ моравски. Још око 1871 било је у селу Доњој Сабанти на петнаест кућа Марковића...“ Те податке, као породично предање, објавио је старији брат Светозара Марковића, у „Раденику“, 1871, али, са садашњим стањем нашег библиотечког фонда старих новина наших,

303

морамо остати на Скерлићевом препису: „Пребегавши у Србију, у добу око 1820 године, Марко је са собом повео и малога сина Радоја, оца Светозара Марковића“. За овај податак о години 1820 Скерлић не каже одакле га је узео. Можда и из писама Марковића, пошто знамо (стр. 1, П издање Скерлићеве књиге) за једно писмо у коме Марковић говори о своме деди (као о дугогодишњем хајдуку). Ова година, 1820, била би, према томе, једина сметња да се идентификује гуслар Рашко са Рашком, братом деде Светозара Марковића. Вуково датирање требало би да је тачније од Скерлићевог (или Марковићевог), пошто је Вук ближи личности Рашка гуслара него што су били браћа Марковићи своме деди, али Вуковом датирању недостаје она јасност и одређеност као што су, на пример, јасни и одређени подаци о Милијии о Подруговићу. Марковићево (или Скерлићево) израчунавање године 1820 стоји под још већом сумњом у његову тачност. Марковићи су и друге ствари из свог породичног предања били прилично заборавили, тако да нису били сигурни ни у место одакле су се доселили њихови преци, и, као што је поменуто, дају две варијанте породичног предања, Утолико ће мање бити сигурна година коју су они израчунали о досељењу. Према томе, разлика од неких дванаест до петнаест година између Вуковог „старца Рашка“ и брата Марковићевог деде, Рашка, могла бе се елиминисати, и Вуков „старац Рашко“ са много вероватноће сматрати као Рашко, брат Марковићевог деде,

СМ.

Светозар Марковић и Ђура Јакшић, — Седамдесетих година прошлога века Јагодина је била један од најнапреднијих градова у унутрашњости Србије. Главни раденик и поборник нових схватања био је Светозар Марковић и најзначајније године његова рада (1870—1875 г. везане су за његов врло чести боравак у Јагодини где му је породица живела.

Скоро у исто време живео је и радио у Јагодини и Ђура Јакшић,

НА Ина РА и УУ ОИ И = Ко