Naša književnost

Белешке

родног фронта Војводине У(1946) бр. 507.

Песма о веснику буре, превео Евгениј Захаров, Слободна Војводина Народног фронта Војводине У (1946) бр. 507.

Сирано де Бержерак, херојска комедија Едмона Ростана. Предговор Сирану де Бержерак од Максима Горкога. Београд, 1946, 9 — 21.

Пе ПИ

Уметност хорског певања. — Предратна музичка литература на нашем језику, штампана без плана и јединственог, позитивног циља, остала је услед тих и многих других околности, врло сиромашна. На дохват објављиване књиге већином су биле исувише уско стручне природе, тако да о неком педагошком утицају, о неком популарисању музике кроз њено тумачење није могло бити ни речи.

Сада се, међутим, појавила књига која на доступан начин треба да објасни елементе оне гране музике која је код нас највише одомаћена и највише популарисана — хорске музике. „Уметност хорског певања" поступно и популарно тумачи не само основне услове који су потребни у хорској вештини, него и уметничке проблеме на које може сваки неискусни хоровођа да наиђе.

Кроз сладно распоређену грађу, Миленко Живковић, пошто је упознао читаоца са практичним задацима диригената и потребама хора, прелази на елементе интерпретације дела, полазећи од технике дисања, преко дикције, ритмике, агокике до фразирања. Сваки проблем и свако упутство аргументисани су нотним примерима који изразито допуњују ауторову мисао.

На крају донета упутства за програме наших хорских ансамбла помажу још хоровођама у често најтежем задатку, у састављању програма. Тако у целини ова књига врло корисно може да послужи нашим многобројним диригентима аматерских хорова и да их, изводећи из заблуда и лутања, доведе на прави пут у уметничком раду.

С.ЂК,

Отон Жупанчич: „Зимзелен под сне-

гом“, — Ма неколико дана пред 6о-

жићне празнике појавила се у излозима љубљанских књижара мала књига песама са горњим насловом. Разуме се да је побудила велико интересовање, нарочито још ако се има у виду да је Жупанчич пре десетак година обећавао једну песничку књигу која ипак није изашла. Задњих петнаест година Жупанчич се врло ретко јављао са оригиналним радовима. Али ова велика борба наших народа потакла је и њега да изнова проговори. М проговорио је као песник — тумач свога народа, проговорио је и ауторитативно, а и песнички достојанствено. Познат у последње време само као мајстор-преводилац најизабранијих текстова из светске књижевности, Жупанчич је показао овом својом књижицом стихова да знаменит песник још увек у њему живи, нераздвојен од свога народа. Има у овој књижици стихова који нимало не уступају најбујнијој његовој младеначкој лирици. Ова је књига, у већем свом делу, настала за време задњих тешких, претешких година. Резултат је многих рана које боле и то не боле само њега, песника, већ боле читав народ. И то је онај моменат који треба истаћи у први ред. Жупанчич је осетио бол словеначког народа, патио је са народом који се превијао у процепу, предат на милост и немилост фашистичким зверима. Ипак, данашња Жупанчичева поззија се разликује, једним делом, од некадашње. Мисаоност, запажена код њега и раније, овог пута је узела маха, Године су ту; за две године песник ћг славити седамдесеттодишњицу живота. А и време је друго, кристализација животног искуства достигла је кулминацију. Франце Прешерн, највећи словеначки лиричар, показао је пут словевачком народу. Али га многи нису разумели. 5

„Живе нај вси народи,

ки хрепене дочакат дан, ко, кодер сонце ходи, препир из света бо прегнан, ко ројак

прост бо всак,

не враг, де сосед бо мејак.“