Naša književnost

МЕ

Јо мађ

ПЕРИ РАКА о 4 џ

Ра ИРНК А, “ а + За

180 Наша књижевност

— Не знам, добар чо'јече. Шта сам ја овде» Видиш да ово и није мој хан, и најбоље би било да га запале на сва четири ћошка па да изгори како је и почео.

ИМ опет се предавао зловољном и увређеном ћутању. То наравно није могло да умири забринуте људе, и они су се враћали у двориште у коме је освајао мрак и са њим страх и неизвесност.

Најпосле се спусти и та ноћ у којој су људи сабијени у дворишту стрепили од свега што их у њој може задесити и унапред се бранили молитвама, празним вајкањем или оном на око тупом равнодуш“ ношћу иза које се код оријенталаца крије очајан и скривен напор мисли, сав усредсређен на одбрану своје личности и својих светиња и једнако хладан и немилосрдан према себи као и према другима. А са мраком отпоче чудна игра између робља у дворишту и Џеме и његове дружине која је теревенчила горе на диванани.

То што се тада дешавало у опседнутом хану било је и ружно и смешно и невероватно: једна слика живота који је тих година, и дању и ноћу, владао у целој Босни, само згуснута на уском простору и ограничена на мали број људи. То је био низ насиља, бесмислених, грубих и недоследних, као што су сва насиља силних у временима без поретка и правде.

Неки кириџије наложише вешто и скровито малу ватру, али тек што лизнуше први пламенови и пођоше први колутови дима, стрча одозго један од оних пијаних харамија и јурну на њих са исуканим ножем и гадним и бираним псовкама, питајући их како се усуђују да диме под нос војводи и претећи да их све сасече на ћевап и испече на тој њиховој рођеној ватри. Уплашени кириџије угасише ватру голим рукама, одједном, као да је свећа. Из мрака су се фули гласови других сапутника који су подло и удворички довикивали:

— Гаси! Гаси ватру!

А онај нехљебовић се врати на диванану, машући ножем, горд због тачно извршене дужности.

Није прошао ни пун сат после тога а у дворишту су гореле две три мале ватре на које се сада нико није обзирао.

Уопште, како је ноћ одмицала, све се више мешала заробљена гомила из дворишта са веселим друштвом одозго. Да би се удобрили својим господарима многи из дворишта почеше и сами да се веселе, желећи тако да се помешају, и изједначе са њима и пазећи само да их чиме не увреде и не изазову. Све су чешће силазили људи одозго У двориште и све је већи бивао број оних из дворишта који су се пели на диванану. Утолико је тежи био положај двојице фратара који су се правили да спавају, кад већ не могу да се учине невидљивима. Др: вено степениште шкрипало је и тутњало као паклени таван над њиховим главама. Док не дође ред и на њих. Све је више било светлости од ватара и од запаљених лучева који су поигравали у рукама