Naša književnost

Шала у Самсарином хану 179

нешто донесе са доњег спрата. То су све неки пустахије, углавном незрели младићи који упадљиво и невешто вуку огромне пушчерине. Неиспавани, неумивени, они остављају утисак људи који се и хране и одевају оним што им случај и њихов пљачкашки занат донесе. Једни су боси и поцепаног тура, али са скупоценим чохали ферменом на плећима, који је сав крут од свилених гајтана. Други имају на себи само прљаву кошуљу, али на ногама им тешке чизме од најбоље коже. Неки имају поједине делове одела од крзна, иако је упекло сунце и притисла врућина.

Неко женскиње, исто тако неодређеног изгледа, промиче уз басамаке. Дан се примиче крају. Нови путници више не притичу. Неизве сност, страх и забуна међу онима који су заточени у хану, непрестано расту. Фра Петар је разговарао са неким паметнијим људима: саветовали су се шта да раде, али неко решење нису могли да нађу; само се забринуто гледају. У дворишту почиње да се хвата сумрак, а диванана изнад њих обасјана је црвеним сјајем сунца које негде залази. Озго се јавља песма женских и мушких гласова. Одјекују кораци и просипа се сложан смех. Брзо и неумољиво је падала ноћ која није обећавала ништа добро, и то брже на ове доле у дворишту, који су је се највише бојали, него на оне горе, који су је весело очекивали па да пусте маха својим за друге људе непредвиђеним и непрорачунљивим прохтевима.

Неколико грађана у дворишту све су теже прикривали свој немир пред оним што може донети ноћ у овом необичном положају У коме су се налазили. Збуњени и забринути, сашаптавали су се, исте: зали шију погледајући горе на диванану одакле треба да падне одлука о њиховој судбини. Сељаци, увек најмирнији, јер најмањпуштају маха машти пред могућим опасностима, већ су споро жвакали хлеб и спремали бисаге од кострети да на њима заспе или да се праве да спавају. Фратри су неприметно шапутали вечерње официје и молитве које се говоре у часу опасности. Фра Мијо је тихо предлагао фра Петру да учине неки завет Госпи од Олова а фра Петар га је умиривао говорећи да ће и за то бити времена.

Неки су одлазили код ханџије Омера, да траже хране или свеће или да питају шта ће по његовом мишљењу даље бити. А ханџија је седео у пустој, чађавој, приземној просторији крај огњишта на коме су само Џемини људи пекли и кували своја јела не обзирући се ни на кога и пролазећи мимо њега као мимо покојника, То је био крупан али оронуо старац закрвављених очију и погружен, немоћан у својој рођеној кући. На сва питања он је само слбгао раменима и немим покретом главе указивао на те полупијане и ужурбане оружане људе. А кад би му путници досадили са питањима, он је, у немоћном гневу, одговарао:

125

Да са е |

| 4 ; , 1