Naša književnost

Ла ИУ а

-

Наша књижевчост

који је долазио свирајући у виолину, говорили су: „Сад ће ускоро настати лето!“ — као што се вели, кад се угледају роде.

Бигум је пролазио острвом уздуж и попреко, певао своје песме девојкама и момцима и продавао их онима који су тражили, радо сви“ рао њихове мелодије све док их људи не би научили напамет. По двориштима се око њега стварао круг и људи су га пратили у певању. Понекад им је било тешко да науче, а каткад су га и задиркивали. Бигум се тада ослањао на штап да би одморио дрвену ногу и по влачио из све снаге гудалом преко жица да су завијале као утроба гладне мачке, те певао по двадесети пут:

Хајд овамо, дево мала, исплети ми венчић тај, та знам да си рада, хај !

Примљени новац стављао је у џеп, што би добио од хране клизило је кроз танке ногавице право у џак. М кад би се зова расцветала, а харингу требало сушити, песме Бигума са дрвеном ногом пе ване су по свим буџацима. Био је то победнички поход поезије који је морао развеселити сваког пријатеља песничке уметности,

Али кад би се кукавица претворила у јастреба, а жетва већ унела у хамбаре, Бигум с дрвеном ногом полазио би на другу велику турнеју. Долазило је време јесени и играња. Бигумова виолина свирала је читаве месеце из ноћи у ноћ. Било је то време трошења снаге, сам Бигум називао га је временом искушења. Али је кроз њега гордо прошао. Најзад се уобичајило на тим свечаностима да сваки човек с њиме наздрави; хтели су да виде колико може да издржи. Али је морало да се изређа много људи да би се нешто на њему приметило. Никад нису успели да Бигума толико опију да падне под сто.

Прва последица алкохола била је углавном у томе што је протестовао због имена Бигум са дрвеном ногом и повишеним гласом себе проглашавао за певача Фолмера. Затим се дешавало да је почео да свира као луд, нарочито кад би приметио да желе да га уморе. Тада није прекидао са свирком између игара, већ је скакао с једне игре на другу, и између свирача и играча настала је дивља утакмица. Момци су лупали петама у под, зачикивали га и гонили са својим девојкама. А Бигум је поново убрзавао такт све док се гудало кретало брзо као муња, а музика губила у оштром, дрхтавом и бескрајном крику. Тако су се прашина и шум звукова ковитлали у дивљој игри вештица, да је бубна опна обичних смртника просто пуцала, а девојке најзад падале на под, исцрпене од умора.

После таквог играња момци су своје капуте цедили од зноја и остављали по земљи трагове, а Бигум је седео и у одмору између две игре свирао сасвим полако — сувише лен да би престао.

Понекад се дешавало да избије туча, нарочито кад је служавка била Швеђанка. Знао је да ништа не вреди ако стоји — и дете би мо-