Naša književnost

Бигум са дрвеном ногом 209

гло да га обори. Али руке су му биле снажне, развио их је недостатак једне ноге, Био је у стању да се обрачуна са сваким човеком, само кад би то могао да учини седећи. Тада би гурнуо виолину, одмилео напред и сео на ивицу подиума за музику, на једну широку даску. Почео је марљиво да расклапа своју дрвену ногу, и с њом у руци чекао с напрегнутом пажњом да се туча пренесе на ону страну на којој је он седео, да би и он учествовао у њој.

Утом би лишће почело да опада, а јесење олује поново су хујале по земљи и бацале морску пену све до Бигумове дрвене кућице. Бигум би почео да се мршти и хватао би руком врх своје дрвене ноге. Једног дана повукао би се као медвед на зимско спавање. Тако су пролазиле године једна за другом без промене.

Али једном га је пролеће преварило.

Зар није седео поред прозора и посматрао како оно долази, није

ли осећао болове у свим удовима» М тада — уместо да себи купи нове чакшире, од ногавице направи гардиску капу, а од старих начини џак — отишао је до градског добошара да овај објави његов

оглас за женидбу. Зар је хтео да се одрекне слободе и обуче ропско одело, да кубури за хлеб своје жене и деце као и остали смртници — и то он, песник» Мора да је постао луд!

Добошар је пролазио главну улицу и попречне сокаке ове мале вароши и позивао народ да изиђе на прозоре и капије:

„Бумбум — Бум! Бум! Бум!

Понуда за женидбу!

Усамљена душа са дрвеном ногом тражи себи верног сапутника за живот. На спољашност се не гледа већ на добро срце. Добро по: ступање загарантовано. Одговори се могу ставити под велики камен на морској обали.“

Цео град је издужио врат за добошарем и био толико изненађен овим новим начином тражења жене да људима није пало на памет да се на рачун тога шале,

Бигум са дрвеном ногом није отишао на своју турнеју.

Свако је јутро грозничаво излазио и померао велики камен тражећи писмо, али увек без резултата. Изгледало је да нико не долази! Природно, сви су се плашили дрвене ноге. Он је испрва мислио да у свом огласу не говори о том недостатку, али је честитост победила. У пословима љубави треба бити поштен; зар није био песник и у својим песмама осуђивао неверну љубав Али видеће се да се поштењем највише постиже!

Најзад једно јутро је испод камена стајала цедуља: „Удовица сам са два детета у гробу. Имам добру душу и нешто и — Твоја Ана Петерс. — Код моје мајке у улици „На крају црева“.

Бигум се развеселио, толико развеселио да је потрчао и опалио из пушке у ваздух. Три пута је пуцао и то у празно, Ура! Дошла је награда за његову честитост, Она га хоће! Упркос дрвене ноге и све-

14