Naša književnost

Бигум са дрвеном ногом 211

никад није певао тако величанствено и лепо о превареној љубави као сада, али сад је то постала стварност:

Бисери росе блистали на нежном руж ином листу, К'о драги камен на своме послољу ружичасто-бледом, и лептир жедно је пио ту воду мирисну, чисту,

авај, авај!

Шарених крила, опијен, игр'о је радо стан, без страха и крв његовог срца бојила бисер је росе

а кад се сунце дигло лептир је леж'о (без даха,

авај, авај!

Његова је поезија достигла врхунац! Тај излив начинио је одушку његовом очајању, те је ишчилело, и на крају остала само чиста добра воља.

Згрчена нога... Господе боже! Шта то мари! И поред тога могла би бити одлична жена. Истина, она је прећутала ову слабост, Али зар он није мислио да учини исто. Било би занимљиво, пошто се ожени, дохватити једну њену ципелу и видети каква је. Да је само раније погледао њену ципелу лако је могао погодити да је хрома. Али, ето, није.

Бигум је поново почео ра се радује због дана који има да дође и сањао је о својој љубави. Али на дан свадбе десило се нешто што је могло све да поквари. Кројачев момак је донео одело од плаве вуне и Бигум се спремао да пође у цркву кад се — ох ужаса! — показало да је кројач погрешно скројио ногавицу. Али Бигум није био расположен да изгуби своју невесту и чакшире је једноставно окренуо. Оне истина нису лепо пристајале, јер су изгледале као ушивене за надувен стомак, а задња страна, ако је то могуће, изгледала је још горе. Нису биле ни сасвим практичне, али су и такве могле да служе!

Ипак се све добро свршило. Занимљиво је било посматрати ову свечаност. Занимљивије него кад је Андерс Швеђанин одговарао пред олтаром на сва пасторова свечана питања: „Да, нек ме ђаво носи!“

Тако се Бигум са дрвеном ногом оженио Аном Петерс, у свакодневном говору званом ћопава Ана.

Нису били дуго у браку а већ је дошло до несугласица; требало је само толико времена колико да се свари један добар ручак. Ана је била навикла да много једе, а Бигум се задовољавао с врло малом количином. Док је Ана живела од хране коју је из мајчине куће понела на дан свадбе, све је било добро. Али кад је дошла потреба за новим јелима, а у Бигумовој остави није било ничега, постала је ра: тоборна, Бигум је мислио да је у љубави питање хране споредно, и примењивао је своје старо универзално средство монолога, али није било тако лако уразумити Ану као свој стомак. Упадала му је у реч и тражила храну. А кад се правио глув и продуживао да говори, она

14"

унијети авариилиљлиималиниридеививиич

ПЛ ла

пориси

пита