Naša književnost

МАНИ Е 4

210 Наша књижезност

га другог! А осим тога била је већ удата; то је најбоља гарантија да је она друштвено створење.

Бигум оде у град дугим, достојанственим корацима — једним снажним а другим нешто мањим, — хтео је до кројача да наручи ново одлео, до кројача за младенце. И то не више плаве памучне чакшире, већ праве вунене, од чупаве вуне! Или би можда од глатке вуне биле још финије; за то ће он питати кројача. Код пастора је хтео да тражи да одмах са предикаонице огласи његово венчање. Али је пре тога морао да сврати и узме њену крштеницу. Тако је у исто време могао да види и њу.

Ана Петерс је седела снажна и крупна и ударала ногом у разбој са плавим платном, када је Бигум дошао. Таква жена, ох! ох! ох! Бигум је био горд у свом срцу. Али је споља био врло уздржан и чим је успео, кришом је отишао. На улици је одржао себи победнички говор.

Онога дана кад је оглашено његово венчање, сам Бигум с дрвеном ногом дошао је у цркву. Хтео је да се увери да ли ће све бити у реду. Кад се указала прилика пастори су радо подваљивали при читању оглашења, а међутим није смела ни једна реч да се избаци. При другом оглашењу отишао је „На крај црева“ да поведе вереницу како би и она могла да учествује у том задовољству.

Ташта га је послужила кафом од свеже печене ражи, а Бигум је попио две шоље са ракијом. Било је укусно, чак врашки укусно; изгледало му је само да Ана много лупа једном ногом када је ушла свечано обучена. Чудио се мало, али је одмах поново заборавио, очаран њеним крупним, сјајним стасом. Изгледала је као једрилица која плови са пуним једрима, као „Албатрос“ пре него што је потонуо! Каква жена! Ох! ох! ох! Звиждукајући одгегао се низ степенице на здравој нози док је Ана Петерс ишла за њим. Док је силазила низ степенице није подигла хаљину и умало да због хаљине није пала! На последњој степеници морала је подићи хаљину јер је туда протицала прљава вода из дворишта. Утом Бигумов поглед паде на њену ногу — била је згрчена! Штапом је без речи показао на ногу, а Ана Петерс је заборавила да је сакрије хаљином и бојажљиво се осмехивала. Али Бигум се брзо окренуо и тешким корацима пошао кући.

Свршено је!

Никако није могао да поднесе сакате особе, а нарочито хроме. Зар је таква судбина њега морала да задеси! Имала је згрчену ногу, просто речено била је бангава. Подвалила му је, преварила га је, и срамно вукла за нос! Стајао је наслоњен на кућни забат и гледао у ваздух, све док у себи није видео превареног љубавника са сломљеним срцем. Тада су се његове очи расположиле, ушао је гегајући у кућицу и сео да пише песме. Осетио је потајно задовољство што