Naša književnost

Песма отаџбине 423

„Бог је тако хтео“, зачуо се тада деда Матиц. „Само не знам ко је у нашој фамилији тај луди... Ако ти мислиш да можеш, како си рекао, сам убити свога сина, ја свога нећу ићи да убијем, па ма какав да је. Син ми је, и то нити могу, нити хоћу икад заборавити. Ако ти то можеш заборавити, то је твоја ствар.“

Та очева одлучност је унеколико задржала Јамљанина, те се није усудио да продужи. Запазио је и сам да су сви оборили главе пред његовим насиљем. Тог тренутка је осетио, као никада раније, да је усамљен у својој кући. И збиља био је сам. Отац га није волео, с тим је био начисто. Тамо седи његова жена. Раније није ни помишљао на какву разлику између себе и ње. А сад је осетио да му је у извесном погледу увек била страна, и да му њено срце никада није припадало како би требало. Зашто се, дакле, она сада не би ту врзмала с Максом, кад га је у ствари увек бранила2 А ту је и Дрејц, који му се, иако још тако млад, тако одлучно одупире, и који је у кући, збиља, други Макс. Ту су и оно двоје, најмлађе: да ли су они његовир Да ли су они с њимг

Нешто мучно је лежало над Јамама. Још никад се није толико тешког и непријатног свалило на кућу. То су сви осећали. Доле испод њих је била долина, коју је било тако лепо посматрати одавде за време сунчаних пролећних дана, долина о којој су ови људи са брда увек толико и тако много сањали и коју су ти људи увек желели. Али се сада у тој долини збивало нешто страшно. У тој долини су људи умирали на гомиле, под насиљем, по тој долини је корачала туђа, злокобна сила, која је истребљивала људе. Из те долине су по сегли сада чак овамо у планине. Та неман се најзад надвила и над Јамама. Са страхом у срцу су људи легали, не знајући шта ће им донети идући дан. Кад су јутром, устајали, с очајањем у срцу би гледали кроз прозоре да та неман не стоји већ око њихове куће и чека само да се отворе врата, па да одмах груне у кућу, међу људе, да их пограби и једном заувек одвуче богзна куда.

Бели јесењи облаци, који су пловили над планинама, над шумама, који су шумели своју вечну песму, нису могли смирити људе. Песма планина се претворила у нешто друго. Сад је благо шумљење, одјек вечерњих расположења, у часу смираја, и јутарње одзва. њање пресецало нешто као оштар одјек: по планинама је сваки час пуцало. Често се цела планина разлегала. Људи би занемели, окретали се на страну и мислили шта се тамо десило, ко је тамо погинуо. А увек их је, хтели или не хтели, забрињавало да ли су то „наши“. Планине више нису биле пусте. Свуда се могао осетити дах и живљење људи, само их није било могуће видети. Да, само их није било могуће видети, Чинило се да то и нису више људи, већ да је то само још њихова страшна присутност, онако као што нам се чини да је дух присутан свуда, само га не можеш видети него га једино слутиш. Са