Naša književnost

ЈЕ

РК

424

Нгша књижевност

тих планина нису стизале никакве вести, са њих је вејала само таЈанственост. Вести, и то страшне вести, стизале су из долине.

Једнога дана стигла је до Јама страшна вест. У долини су убили претседника. Убијен је ноћу, у постељи.

Идућег јутра су Швабе биле на Јамама. Ко би га други могао убити, ако не Макс» Макс је, свакако, морао имати веза с укућанима.

Све Јамљане су затекли код куће, повезали су их, извели пред кућу, кућу опљачкали, затим је са свих страна запалили и поворка се кренула у долину. Јаме су гореле како је само могло бити, да се видело далеко с планина кад се дим извио над шумама.

Макс је стајао на врху Мртве Горе и гледао пожар. Срце му се стезало. Знао је шта се догађа. Гореле су Јаме, оне Јаме на којима се родио, где је као дете живео, где се толико пута склањао и које је, на крају крајева, тако волео. Знао је такође и да одводе све њих с Јама.

„Неправду чине“, болно је прошаптао. „А ја га нисам убио. Зашто оца Матица седе главер Зато што ми је отацг Зашто Тону која је била увек тако добра! Зашто Ивана, који је увек био послушан2 Зашто Дрејца, зашто малу Барпку и малога Матицар — Неправду чине, страшну неправду. То не би смели, никако не би смели чинити...“

Осећао је да се у њему нешто ломи, да се руши онај свет који га је досад прожимао. Али не зато што су га мучили, што су хтели да га убију у затвору, није било то оно што га је потресло, ма да му је стално у срцу расла жеља за осветом. Било је то, наиме, сазнање да чине неправду некоме који баш ништа није скривио. Његов унутрашњи свет, који је он у току толиких година саградио с великим напором и који је био тако уравнотежен, тако смирен, тако прожет његовом личном мудрошћу и дометом његовог сазнања, његов свет, који је ту доскора стајао потпуно безбрижан посред свега што се догађа, тај свет се пољуљао. И не само пољуљао, Макс је осећао како се тај свет већ расуо у прах.

„Неправду чине“, понављао је једнако у себи док је гледао са своје Мртве Горе за људима које су спроводили у долину, за људима које је тако волео а да није ни био свестан тога. Гледао је за њима, док су тонули у бледу јесењу маглу. Тада га је обузела нова мисао:

„Све то мора бити освећено, страшно освећено“.

Тај дан је за њега био велико ново судбинско рођење, а да ни сам није био тога потпуно свестан. Осећао је само да се у њему све преображава и не знајући куда га сБбе то води, сем утолико, уколико га је све време испуњавала скорашња страсна мисао да све то мора бити безусловно освећено. А кад мора бити освећено, онда мора и постојати неко ко ће осветити све те страшне неправде.

Кад је, недељу дана доцније, сазнао у долини да су све Јамљане одвели у логоре у Немачку, најпре се згрозио а затим некако чудно