Naša književnost

ка

Ра иу # У

426 Наша књижевност

свуда присутан. МИ сада дете у тој празној кући гледа и напрегнуто очекује кад ће се покренути то што је присутно, а што његове очи не могу видети. Тако је било у планинама: негде би се нешто морало покренути, однекуд би морао допрети одјек, одзив, и негде би се морала показати бар тајанствена рука, ако не већ сам човек, однекуд би морао одјекнути бар један крик. А планине су злослутно ћутале. Само пуцњи пушака и митраљеза су повремено покушавали да одагнају страх, само ти пуцњи су ударали о стене, заривали се у шуме и усамљено одјекивали.

Колоне Шваба су тумарале по кланцима, расипале се по шумама, с времена на време огорчено пуцале у сабласну празнину планина, у зачарану празнину шума. Ћутање... Страшно ћутање. Планине су ћутале, само, пуцњава швапских пушака и митраљеза се још једнако међусобно кавжила међу стенама.

И то очајно ћутање испуњавало је сивозеленкасте швапске колоне још већим страхом. Поподне се извио дим изнад многобројних кућа у планинама.

Кад се увече на врху Мртве Горе појавио Макс, застао ту и обазрео се наоколо, видео је да овог пута гори и кућа на Слаповима. Недавно Јаме, а после Јама дошли су на ред Слапови. А тамо даље горе од реда још и остале куће. Дакле тако...

Само Позников дом на падини Плешца је остао, лепа кућа с белим зидовима, с лепим изгледом.

Да, само Позников је остао.

Макс се осмехнуо. Позника је добро познавао. Пре рата је хва: лио Швабе. Гдегод је долазио говорио је о њима као о богатим сродницима. Ма да ником тада то није било сумњиво, сви су му замерали за то хвалисање. Већ поодавно Максу се чинило да Позник сувише често силази у долину. Кад се други људи уопште нису усуђивали сићи у долину, избегавајући је како су најбоље знали, Позник је безбрижно силазио кадгод је хтео

„Добро, Позник“, рекао је Макс сам за себе. „Сад се открило чији си. Можеш се радовати кад гледаш како друге куће горе, а твоја поносно стоји. Радуј се... до вечерас. Кад вечерас друге куће буду већ потпуно угашене, твоја ће светлети над тим мртвим гробовима.“

Док је гледао Слапове у пламену, Макс се сетио мале Тинце. Шта је с малом, љупком Тинцом, која је хтела да постане краљица планинар Шта је с том Тинцом, која је некад желела потиснути Марту и Ленку, па сама завладати у тим планинамаг Или су и тебе одвели богзна куда, откуд се више никада нећеш вратитиг Тако си још млада, а већ си стигла у своје краљевствог Нећеш ли с врхова дозивати у долине» Нећеш ли за собом мамити Дрејца, да би те вечно тражио» Мала љубоморна Тинца, ти што се бојиш оне друге, чије се сузе пре-