Naša književnost

Песма отаџбине 427

тварају у бисере или у најлепше цвеће! Зар ниси једном рекла да ћеш и ти претварати своје сузе у бисере и у цвеће Шта се збило с тобом>2

Кад се добро смркло и кад се више није могло очекивати да ће се Швабе још вући по планинама, Макс се упутио ка Слаповима.

Код себе је имао пушку, револвер и бомбе.

Слапови су још увек тињали. Греде, попадале по земљи, још су се жариле. Гдегде би се на жаришту изненада појавио слаб пламен, као кад човек запали шибицу или хартију.

Поцрнели, почађали зидови су жалосно стрчали над земљом, прозори на зидовима су били сад само празне рупе, сличне извађеним људским очима. Кад би се где за тренутак извио пламичак, злослутне сенке падале би по тим поцрнелим, разваљеним зидовима, по огради око баштенских леја, где су расцветане хризантеме сада лежале опрљене. Сенке су падале такође и по старим јаблановима око куће. Све је то било тако страшно и очајно.

Макс је већ са брда угледао порушену кућу још у догоревању. Затим се са запетом пушком прикрао до саме куће. У кући, као и око ње, још је горело. У соби је видео широку сељачку пећ, исту ону на којој се као дете тако често играо, играо некада с малом Ленком, која му је тада бивала краљица планина. Ленке већ одавно нема, а сад је уништена и та стара сељачка пећ, сагорели су сви спомени лепе младости. Огњиште у кухињи, на којем је Слапљанка кувала и око којега је некада Ленка оптрчавала, било је срушено. На њему је лежала таванска греда и још једнако тињала.

Росило је и та роса гасила је греде које су догоревале.

Слапови су били пусти и мртви, жалосна слика рушења и насиља. Убога срећа планинске куће, срећа и мир који су се наслеђивали с колена на колено, била је оскврнављена. Топли домаћи живот на Слаповима, његова присност за време магловитих јесењих дана и дуге зиме, били су уништени. Све то, онако како је било, никад се више неће повратити. Слапова нема више. Ни Слапова, ни многих других кућа. Тада се Максу учинило да ни отаџбине нема више. Први пут му је синуло сазнање, свест о изгубљеној отаџбини. Не, отаџбине нема више, отаџбину су Швабе оскврнавили и спалили... Отаџбина2 Тамо у планинама» Тамо куда већ Швабе годину дана јуришају и траже је да би је до краја уништилиг Тумарајући око куће, спатакнуо се о некакав мек предмет, који му се учинио као гомила одела. Сагнуо се, додирнуо руком и кад је боље разгледао занемео је: пред њим је лежала мала, сићушна Тинца. Лежала је под старим јаблановима. Била је мртва.

Недавно, док је гледао како Јамљане терају у долину, обузимала га је срџба. У њему се тада нешто преломило. Сада, кад се сагнуо над сићушну Тинцу, краљицу планина, кад је клекнуо поред ње, потресло га је до дна душе. Очи су му се овлажиле.