Naša književnost

Ри И Нин Уа У а а Има и У ,

Песма отаџбине / 429

сићушне, љупке Тинце, која је била родом са Слапова и за којом је горело твоје срце, и њено безгранично за тобом.

Пре него што је упртио Тинцу да је однесе к њеном вечном пребивалишту, упутио се к Позниковој кући.

Кад је, затим, с теретом на леђима ступкао кроз воћ ка Мртвој Гори, Познкикова кућа је горела и осветљавала оближње планине и шуме по њима.

Мала Тинца је ишла на Мртву Гору, на ону планину која је била тако тајанствена, тако некако злослутна, туђа, мртва, да су је људи назвали Мртвом Гором. Ишла је на ту планину, од које се дететом толико плашила. Макс се сећао како је једном, још сасвим мала, рекла: — На сваку планину ћу ићи, само на ту никада. — Ни на једну планину никада није ишла, сем оно брежуљака око куће, а сад је баш на ту планину пошла.

На тој Мртвој Гори био је Максов дом.

И на тој Мртвој Гори, с чије је заравни био тако диван поглед на све стране, одакле се видело толико других гора, мањих и већих, одакле су се тако лепо виделе планине, одакле су се виделе многе долине са селима и чак и варошице по долинама, на тој Мртвој Гори је Макс с Јама по месечној ноћи копао гроб за Дрејчеву краљицу планина, за Тинцу са Слапова.

Није могао да, пре него је спусти у раку, не клекне поред ње. Клечао је уз њу и загледао се у њено бледо лице, које је на месечини тако сијало. Било је то лице једног детета, а ипак врло зрело, озбиљно. Отворена уста су одавала ону топлу детињу душу, која је лутала по првим љубавним сновима и по болној свести да она није она коју љуби Дрејчево срце. Очи су јој биле тек упола затворене, па се Максу чинило да га, кроз те спуштене трепавице, укочено посматра, да га пита шта је намислио с њом» Или, опет, како би хтела да му нешто нарочито поручи, нешто необично лепо, али се у својој стидљивости не усуђује казати. Заиста, и сам од себе мора знати за кога је њезина последња порука: за Дрејца с Јама, ако се кад врати.

Гледајући тако тај млади, бујном тамном косом осенчени лик, величанствен у својој озбиљности, и већ далек од сваког трпљења, само још увек пун неке чежњивости, и још уз нарочито поруку за онога који је био сан њенога срца, Макс се понова потресао. Истовремено му је дошла једна нарочита мисао, која му је само севнула а ипак... зар Тинца није тог тренутка била као краљица планина» Зар нема у њеном лику нечега, чега нема на ликовима другог женскиња2 То није био лик са Слапова, то није био лик из долина, ни лик из вароши. Познавао је он те ликове. Били су тако свакидашњи, одргђени, јасни. На овом, све је било некако друкчије, некако лепше.

Гледајући тако ово лице, Максу се за тренутак причинило као да гледа пред собом неко друго, које је видео већ давно, давно...