Naša književnost

ЈУ

МИ а рту У ЧИ ару Р И РУГ „тај ЈУ ИМ о ме мој ЧИ У

УЧЕ

а ен аварске

Беја коља

428 У Наша књижевност

Никада у животу није плакао. Туђим сузама се није потсмевао, ма да сам није знао шта су сузе; чинило му се природним оно што се догађало, па га није могло ни потрести. У најгорим мукама у за: твору, кад су Швабе од њега правиле гомилу меса, остао је хладан и постојан. Стегнуо је зубе и ни гласа није одавао од себе. Да су га прислонили уза зид он би мирно гледао у цеви од пушака. За њега је све било тако далеко, тако страшно хладно.

Али кад је клекнуо уз Тинцу потресло га је и осетио је да су му се очи овлажиле. За тренутак се нехотице пренео у ту лепу прошлост, кад је још долазио на Јаме као на одмор и ту се смејао маломе Дрејцу, кога је деда са својом причом о краљици планина сасвим ошамутио.

Тинца — краљица планина.....

„... сад ће се звати Тинца —“

—- Тинца је на Слаповима, говорио је Дрејц. Не може бити Тинца. Е

— Свеједно, може бити и Тинца. Може она бити и на Слаповима, и тамо у планинама. Само, једном ће ишчезнути, неће је бити више. Постојаће још само за тебе, само за тебе још имаће своје одређено име, свој посебан лик. Тражићеш је целог живота, приказиваће ти се стотине њених ликова, али ниједан неће бити прави. Лутаћеш за њом до смрти... Мартаг Ленка» Тинца2 Једном ће јој бити име Тинца. У планинама живи и у планинама ће живети заувек. Само, никад је нећеш наћи. Вечно ће ти се јављати у привиђењима, јављати у шумљењу гора, онда кад ти будеш мислио да те зове. Зваће те у олујама облака који плове небом, зваће те у тутњави стена које се усред ноћи откидају са литица и откотрљавају у долине. Зваће те у шуму водених слапова, звати у меком сумрачју на снежним врховима, вечно ће те само звати... Тинца, Тинца, краљице планина... Тако је Марта отишла деди Матицу и никад је више нисам видео, а сад је отишла Тинца и видети је нећеш никада више. Отишла је заувек. Постала је краљица планина. Тамо где буде канула њена црвена крв цветаће чудновато цвеће, а камење ће се претварати у бисере. А ми ћемо лутати за њом... Где си, Дрејц, младићу мојг обузела га је мисао на синовца, на његовог плаховитог, грозничавог младића, који је обилазио око њега са пламеним очима и хтео све да зна и све да види, и чије су успламтеле мисли прогонила сама привиђења.

Нећеш је више видети, своју краљицу, Дрејц. Тинца јој је било име, заиста, Тинца, и са Слапова је била родом. Ако се кад вратиш, узалуд ћеш је тражити. Вечито ће те нешто звати с планина. Песма гора ће се променити у њену песму. За тихих ноћи слушаћеш и чу ћеш однекуд уздахе, зачућеш жалбе, чућеш најопојнију песму планина, песму коју могу чути само рањена срца, и то неће бити више песма јелових и букових дубрава, то ће бити песма краљице, песма