Naša književnost

Песма отаџбине 435

Макс је слушао и није се могао уздржати да се горко не насмеје. Зато што је осећао да у свему томе нешто није у реду. Он је хтео само да помаже. А куд да иде с тим људима» Заиста, он не може никуда, остаће у свом краљевству на Мртвој Гори. Али било му је некако горко у души, гледајући те сељаке, који су носили у себи веру и одушевљење да пођу да бране отаџбину, веру и одушевљење да иду да је бране добровољно, сами од себе. И да сада траже потврду тога и код њега. .. да, и код њега су тражили све то, а нису могли видети како је у њему све празно. Било га је стид. Тако много ствари је он знао, а они су, међутим, били припрости људи. Откуд у њима та вера и та вољаг И како да он нема тога»

„С Максом идем“, рекао је један, кад је за тренутак настао тајац, и погледао га тако, као да је хтео да га замоли да каже бар само једну реч.

Турк се окрену к Максу: и његов поглед је молио, као да му је хтео рећи да их више не одбија.

„Добро“, рекао је најзад, „само једно ћу вам рећи. Ко изда, ја ћу сам с њиме свршити“. Нешто тврдо и хладно било је у том што је рекао, и сада му је било врло жао што је тако говорио овим простим људима. С лица им је читао да им не би ни на ум дошло да издаду, да су дошли с поштеним срцем и да би отказали можда само у мукама. Чему, зато, та суровост» Управо, требало је да он тражи њих, а не да они долазе к њему. ~

„Макс“, рекао је тада Матевж Брегар, онај којега је Макс однекуд познавао. „Нисмо учени људи, али поштени смо. Издајица нема међу нама. Дошли смо, јер сами видимо да се нема куд другде. Доста ми је скривања. Радије ћу погинути, него да се потуцам овуда и да чекам хоћу ли извући читаву кожу или ће ме ухватити. Ако већ морам умрети — а ако ме ухвате, сигурно ће ме убити — онда је боље да умрем са свешћу да сам и сам кога од њих убио и тако учинио бар мало чега доброг. Тако мислимо сви...“ Чинило му се да има још много шта да каже, али му је недостајало речи. Млатарао је рукама, гледао по друговима и ућутао. 2

„Добро“, одговорио је Макс, желећи тиме да поправи своју ранију оштрину и неспретност, „хајд да почнемо...“

„Штета“, рекло је тада снажно, плећато момче Миха Лукеж, који је говорио врло споро и који, је скоро -би се могло рећи, био лено тром, „штета што нисмо почели још раније. Многи Шваба би био већ смакнут.“

Једно од момчади се насмејало Михи. „Чека их још довољно, не бери бригу због њих...“

Чекало их је њих још много, борбе су се још водиле близу Стаљин“ града, борбе су се водиле по свој Југославији, а група, коју су водили Турк и Макс, тек се припремала за напад. Те „припреме“ сада нису

дуго трајале. 28%