Naša književnost

ПИ ПИР У Аки а о Бе 5 ЈАМА а РА Уа РУТЕ у

Бранко Ћопић 467

„Јауци са змијања“ нису били ни вапаји, ни клетве, већ опори и горки крикови сељачког света у ропству и бездушној експлоатацији.

Још једна босанска планина бацила је своју сенку на платно наше књижевности. Бранко Ћопић је једну од првих збирки своје прозе назвао „Испод Грмеча“ и Грмеч ставља као симболично залеђе своме књижевном стваралаштву. Већ су неки наши регионални књижевнициј) у прошлости били успели да свој завичај оцртају рељефно у бојама, у слици, у специфичним условима живљења. Код таквих писаца ужи завичај везао је сав њихов интерес и њихову уметничку снагу за себе, па и тада, када су се одвајали од његовог тла и поднебља, носили су у својим радовима дубок отисак свега онога што су у њему доживели.

У првим књижевним радовима Бранка Ћопића наилазимо да је детињство проведено у завичају имало снажног дејства на мотиве и теме његовог илустровања стварности босанског села. Сви мотиви његових кратких, више цртица, анегдота него приповедака, говоре о Грмечу, мрачној и суморној планини која својом суровошћу притискује живот сељака, у дивљим условима глади и беде и немилосрдној стихији природе.

Ћопић је у детињству доживео страховиту стварност овог босанског планинског сељака, потпуно препуштеног злој и црној судбини голотиње, глади и робовања. Његова прва приповедања била су обавијена сумором ћудљиве и окрутне планине, обавијена непрозирном планинском маглом, која је тешко притисла земљу и не даје наде да ће сунце икад гранути за живот људи. Грмеч са својим смртоносним мећавама и вуцима који завијају у ноћи, стајао је као уклет над јадањима младог писца Бранка Ћопића. Сурова стварност забачених

" босанских села „богу иза леђа“ претварала се у његовом приповедању,

обојеном стилом народних усмених казивања, у легенду. Сан о другом бољем, срећнијем и богатијем животу испуњава личности његових приповедачких фабула. Сељаци траже спаса у варкама, чинима, у фатаморганама. Боре се с ђаволом, с вукодлаком, траже узроке својим невољама изван стварности. Колективна психологија крајње нема-' штине и глади управља њиховим животом. Хтели би да свој мизерни, голотињски положај скрију од себе самих, да свој унутрашњи живот затворе у самообману, да све он што им недостаје, а што сачињава задовољство човека, замене маштом, фантазијом, сновима.

У приповеткама које објављује у „Нашој књизи“, Ћопић слика стварност забачених босанских планинских села фрагментарно, сентиментално, колоритним снимцима који хватају детаље, потресен дивљином и суровошћу живљења. Друштвена сила која је створила од Грмеча гробницу за сељака невидљива је у његовом приповедању. Због тога у њему има много судбинског, као да је Грмеч уклет и да је стихијама везао босанског горштачког сељака за своју уклетост. Изгледало је да би босански горштак морао живети стотинама година у таквим

30%