Naša književnost

ПА ЕЈС

А А Ла

468 Нашз књижевност

условима и превијати се као црв у власти мргодног змаја мећаве и курјачких јазбина. У Ћопићевим првим приповеткама се много више види сенка вука, устремљеног на го живот горштака, него ли сенка крвожедног тигра из града, сенка крупног капитала који тражи робове за своје тржиште. Дрварска индустрија у рукама експлоататорских акциоварских компанија хара по шумама Босне, црпе из босанскот сељака последњу снагу за своје профите. Шкрипа електричних тестера не чује се у Ћопићевим првим причама. Чује се злокобни фијук ветра који засипа сметовима снега жртве Грмеча.

Човек ових Ћопићевих прича је осамљен и заборављен. Но иако пустињак, иако је беда избрисала људске ирте, он није ни човекомрзац, ни особењак који због своје невоље проклиње људски род. Из њега и из његове тврдоће, из његовог окорелог јада, избијају осе. ћања племенито људска. Сељани тих Ћопићевих прича пружају руке из своје трагичне осамљености и траже човека. Близина човека храбри. потстиче да се не клоне, — људски глас у планини враћа сигурност у се, подржава да се не падне у понор очаја, да се не клоне у свести пусте осамљености и изгубљености. Ћопић ту тражи да створи циклус око личности која би зрачила једноставношћу, простотом и ширином срца. Он ту личност налази у Насрадин Хоџи, муслиману који не дели свет на два непријатељска табора Христових и Мухамедових војника, већ у сваком невољнику види човека угроженог у срећи живљења. Ћопићев Насрадин Хоџа готов је да да живот за страдалника, мучен у својим брижним мислима тајном живота коју не уме да од гонетне, разапет између верског мистицизма и стварних узрока патње и тегобног живота сељака. Но није само Насрадин Хоџа узнемирена и усплахирена светиљка која се ковитла у тами ноћи и густим планинским маглама. Свака личност у овим приповеткама Бранка Ћопића налази се у истом положају оштрог и суровог бола што не може сунца наћи. То је исказано „невеселим мислима сељака Остоје, у којима је изражен став према животу спроведен кроз све прве Ћопићеве приповетке: = „Видиш, рођени мој, друго је човјек, а друго је марва. Марва не зна, њој је свеједно како живила и од чега живила, никад се она неће због тога ожалостити. А човјек је друго: он је често жалостан и сам, и не спава му се обноћ од силних брига, него ћути тако у мраку и мисли, мисли... а опет, брате мој, ништа се смислити не да. И тужном човјеку онда се учини као да се налази у мрачној апсани из које никад не може до сунца...“

ж

Окупација домовине, прве партизанске борбе, покољи које су извршили усташе над босанским живљем, зверства над народом од стране фашизма, прогони, насиља, изводе Ћопића из ове усамље-