Naša književnost

340 Наша књижевност

И тако је бивши „Моћни“ коначно постао скромни КП-16. Али је сада Григориј Прохорич, кад би грдио неког због задоцњења са обале или због нереда на броду, своју громовиту придику увек завршавао речима:

— Нема у теби оног правог поноса за брод... Какав ће поморац испасти од тебе» Знаш ли ти, клипане, коме смо ми предали своје имејаа је

И бакар на КП-16 није ништа слабије блистао од бакра на самоме „Моћном“, на палуби и у машинском простору одржавала се савршена чистоћа, чак се и Дроздов довијао да раскошну перјаницу дима, која се обично лелујала над димњаком, сведе на танану сиву струју.

ЏП

Једне хладне новембарске вечери КП-16 улазио је у Кронштатску луку. Лука је била утонула у мрак, као и цео град, и тамне силуете бродова на опрези једва су се назирале крај обале. Оштар бурни ветар фијукао је у старом дрвећу Петровског парка, и с времена на време мрежа њихових голих грана јасно је избијала на бледо плавом пољу: то је рефлектор са удаљеног утврђења осматрао небо и море. Последњих дана брод није знао за одмор, времена су била немирна, па ни Григориј Прохорич није захтевао нарочиту чистоћу, — посада и тако недовољно спава, да је и заборавила да обала постоји.

Само што су пришли обалском зиду из таме је долетео стражарев глас:

— Григорије Прохоричу, командант пристаништа вас хитно зове!

И Прохорич, онако како је био, у радничком оделу, искочи на обалу. Вратио се после два сата, свечан и озбиљан, окупио је посаду на доњој палуби и саопштио да је КП-16 добио ратни задатак, и да он и „први механичар“, као нижи резервни команданти, остају на броду, а да се остала добровољна посада сутра ујутру обрати управи пристаништа, где ће бити исплаћена, јер ће их заменити матрози.

Тада је устао узбуђени Васка Жилин и изјавио да он брод неће напустити, макар га и силом гонили, и да се Григориј Прохорич изгледа у ово последње време сасвим изгубио, кад се није сетио да команданту пристаништа каже да они нису никакви „добровољни најамници“, него совјетски људи и балтички морнари, и да је прилично велика срамота што се првог дана рата бојни брод поверава чичи, а они да у Кронштату дувају у прсте, развозећи купус, који су, хвала богу, доста возили. После њега говорили су и други у истом духу, чак и ложач Максутов, који је раније забушавао сваки посао, изговарајући се старсм маларијом. И Григориј Прохорич одмах поново пође команданту пристаништа, свративши овога пута прво до куће, да би

о њ Мериње < +