Naša književnost

| Котон вастуза -

Сидрени чвор 341

заменио блузу са оном коју већ десет година није облачио, — са три златна узана ширита на рукавима.

Тако је отпочела ратна служба КП-16. Три човека, међу којима и Максутова, командант пристаништа је ипак избрисао из списка, а на њихово место су дошли резервисти. На горњој палуби појавио се митраљез, а у кабини на палуби — мала радио станица, и следећег дана увече КП-16 налазио се већ далеко у заливу, где су били концентрисани бродови десантног одреда. Преко ноћи је већ био на стражи, и Васка Жилин је први примио дежурство крај митраљеза и ракета.

Два дана КП-16 вртео се тамо-амо, превозио на бродове људе, оружје, провијант, воду у цистернама, гранате, јурио кроз луку с налозима команданта одреда, чија се застава лепршала на торпедњачи „Моћни“.

Трећег дана Григорију Прохоричу је већ од јутра почело да сева у ногама, а у подне је стварно почео да пада густ снег. Падао је у влажним крупним пахуљицама на бродове и у црну воду, потпуно онемогућујући прегледност. КП-16 прибио се уз бок „Моћнога“.

Григориј Прохорич стајао је на командном мосту, уживајући у новоме броду, где су се пахуљице на врелим димњацима одмах претварале у воду, која се лагано, у танким млазевима слевала по бес. прекорној сиво плавој боји. Млади капетан друге класе позвао га је са бродске палубе. То је био командант целог одреда, али је Григориј Прохорич у њему познао веселог питомца, Кољу Курковскога, коме је он пре дванаест година откривао тајне поморске праксе и који због нечега никако није могао да свлада сидрени чвор, док га једном Григориј Прохорич, наљутивши се, није приморао да пред њим тај чвор веже четрдесет пута узастопце, све док није постигао да прсти Курковскога сами налазе петљу тог, по наредничком мишљењу, нимало сложеног рада. Курковски је позвао Григорија Прохорича на шољу чаја, а овај, у жељи да се покаже снажним као што је некада био, с муком пребаци болесне ноге преко ограде и одмах осети под Њима потмуло непрекидно дрхтање целог бродског трупа: „Моћни“ је, потпуно спреман за вожњу и за борбу, загрејан, потресан радом стотине механизама, дрхтао целим телом, као снажан и брз ловачки пас који је осетио траг.

У ходнику под полупалубом мирисало је на пријатну топлину чистог брода — помало на пару, једва на боју, на свеж мирис смоле код подрумских отвора, и на горак бојни мирис артиљериског мазива, од кога су се блистали ретко лепо очишћени бакарни олуци елеватора, који су се дизали према таваници. У кајути горела је јака светлост, било је удобно и мирно, радио је тихо свирао, као да се одред није спремао да те ноћи крене у операцију, и само је карта, која је лежала на сточићу крај дивана, на то потсећала. Тек код четврте чаше чаја Курковски је успео да се отргне од сећања на питомачки живот, на линиски брод, на сидрени чвор, који неће заборавити док

даље ит рат

с 7 у