Naša književnost

ПН У

368 Наша књижевност

ни заштитнице ни курира; штаб није имао организоване сталне везе са одредом, он није могао да командује својим људством, нити је успио да се код њега афирмише као ауторитет. Слатинска група, на примјер, напала је воз између Чачка и Краљева, али до данас командир те групе није хтио да поднесе извјештај о тој акцији. Знало се само да је приликом те акције заплијењена већа количина њемачког шећера и да је тај шећер командир самовласно дијелио својим сродницима и познаницима по селу. Људи су се отимали испод контроле, чинили ствари које су штетиле угледу нашег покрета и кад би се тако наставило, ко зна у шта би се претвориле те групе. Било је, међутим, и сјајних примјера иницијативе одоздо и довитљивости. Једна група, која је оперисала у околици села Вапе, под командом једног сеоског младића, била се специјализовала у рушењу жељезничких објеката помоћу авионских бомби, којих је било доста по околним шумама. Тај сеоски омладинац дошао је на идеју да обичним сврдлом пробуши на авионској бомби метални поклопац који одваја експлозив од детонатора. Ту је уводио капслу за минирање и палио је помоћу штапина. Најактивнија је била љубићка чета која је оперисала на друму ЧачакКрагујевац и стално узнемиравала жандарме и Нијемце. Мало више залагања од стране штаба помогло би да се тај одред дигне, омасови и кроз акције прекали.

Ријешили смо се да се штаб одмах попуни, то јест да се Ратко Митровић, који се налази негдје око Ужица, одмах позове да ступи на своју дужност. За замјеника команданта поставили смо једног сељака из Липнице. Људство треба одмах окупити у логор, па макар он био усред шуме. Никоме не треба дозволити да спава код своје куће и да се јавља у чету кад хоће. Нека у почетку чете буду мале, десет до петнаест људи, не мари. Оне ће се кроз акције појачати, и боље нам је имати такву четицу, него педесет људи код кућа. Штаб мора из основа друкчије радити. У суштини, он досад није готово ништа радио. Штаб мора одржавати сталне везе везе са командама чета које ће оперисати свака на свом сектору. Из штаба мора, углавном, да потиче иницијатива; он мора да осигура да све његове чете дејствују у истом духу, истовремено он треба да обезбиједи правилно спровођење политичке линије нашег покрета.

Мислио сам да ће се овај наш план најбоље спровести ако се буде пошло од чете до чете и поразговарало с командирима и комесарима чета. Стога смо се исти дан послије подне упутили у липничку чету. Она се налавила у једном оближњем засеоку код куће сељака Властелице. Стигли смо пред кућу по плаховитом љетњем пљуску. Под једном настрешицом сједило је око ватре десетак наоружаних људи; пекли су пурењаке, пушили и ћаскали. Били су обучени у цивилна одијела, само на некима војничка шајкача или шињел. Сјели смо и ми међу њих и започели разговор. На моје питање одакле су, испоставило се