Naša književnost

У Чачанском одреду 369

да су то већином радници и студенти из разних крајева. Међу њима било је неколико Босанаца — избјеглица. У групи није било ниједног сељака из околине; ови су послије фамозне „демобилизације“ отишли из чете и налазе се код својих кућа. Понекад наиђу овамо, донесу штогод хране или какво обавјештење. На питање чиме се чета бави, њезин командир, висок, црномањаст трговачки помоћник из Босне, рекао је, да иду у патроле и да чувају да сељаци не сијеку државну шуму, која се налазила неколико километара од села. — Добро, па јесте ли ви лугариг запитао сам командира.

Командир се збунио, погледао у команданта Мола и слегао раменима. Наступила је непријатна станка, коју је прекинуо један младић у нахереном качкету, с фишеклијама припасаним преко кратког сивог љетњег капутића.

— Ми бисмо волели више да бијемо Немце него да се свађамо са сељацима око шуме, рекао је узбуђеним гласом. Њега је, изгледа, заболела моја примједба.

— Није то лоше чувати државну шуму да је не сијече ко хоће и како хоће, али то би могли да раде и сељаци, рекао сам ја. — Одредите двојицу-тројицу сељака, дајте им једну пушку, па нека чувају, а ви, партизани, имате данас важнијег посла.

Дуго сам разговарао с борцима те чете и осјетио из њиховог разговора да су они незадовољни и да стално очекују кад ће их повести у праву борбу. Сједити око ватре, лежати под шљивама више куће или ићи у патролу и натезати се са сељацима око шуме, то није био пут да се од ових људи направе борци какви су нам данас потребни. Њима су потребне акције у којима ће се тући с непријатељем, излагати се опасности, омирисати барут, навићи се да гледају мирно проливену и своју и туђу крв. Само их то може прекалити.

Ноћио сам с Молом код домаћина Властелице. То је био човјек четрдесетих година, мршав, рашчупаних бркова, с нечим веселим и објешењачким и у разговору и у изгледу. Он је волио да сједи с борцима, да се с њима шали и препире око свега и свачега. Кад смо сјели у собу, ушао је за нама с флашом ракије, расположен да с нама попије и поразговара. Зачудио се кад сам му рекао да ми не пијемо ракију.

— Каква сте ви војска кад не пијете ракије! узвикнуо је, шеретски дижући обрве. -

_ — Па, ето, нова војска какве још у Србији није било, одговорио сам. Свака се војска досад стварала у касарни, а ми нашу стварамо у шуми. Него ти мени реци кад ћеш ти у партизане, још ти можеш ратовати и показати овим млађима како се бије окупатор.

— Ма би ја колико сутра, али, брате, имам брук, одговорио је Као из пушке. — Ја ћу овако помагати колико могу: донијећу дрва,

24