Naša književnost

У Чачанском одреду 375

— Ама, како се, синко, не бојите» Ето гоне вас стално, а ви никако да се смирите.

Моле се насмијао и, не говорећи ништа, помиловао је по руци коју му је она била спустила на кољено.

— Ето, ја, богами, стално стријепим, све мислим биће неке не-

среће.

— Каке несреће! дрну се на њу домаћица. — Зар може бити веће од овег

— Не кажем, не кажем, тихо је рекла старица, — али, ето, стријепим. ж

Другарица Рахила, која је била отишла у Ужички одред, вратила се јутрос. Рекла ми је да се сутра одржава савјетовање командира и политичких комесара Ужичког одреда. Израчунали смо да, ако кренемо одмах, можемо бити до послије подне у селу Зеокама, гдје се налази драгачевска чета, а одатле се може у току ноћи стићи до села Горобиља код Ужичке Пожеге, гдје ће се одржати савјетовање.

Кренули смо одмах из села Липнице према Јелици. Водио нас је један чачански гимназист, партизан Чачанског одреда. Дан је био врео, и све троје смо се купали у зноју идући уз прве падине Јелице.

Застали смо да се одморимо крај једног извора на Стијењаку, под самом планином. Лежимо у хладовини, а курир нам прича о нападу Нијемаца на Чачански одред прије мјесец дана. Одред је логоровао на Стијенику. Један петоколонаш обавијестио је о томе Нијемце, који су логор напали са три стране. Сва је срећа што је пут према Јелици и Драгачеву био слободан, куда се одред извукао. Приликом тог напада погинула су двојица партизана, један Србин, други Јеврејин. Овај други погинуо је зато што није хтио да остави рањена друга. Обојица су сахрањена недалеко од овог извора. Петоколонаша који је обавијестио и довео Нијемце наши су доцније ухватили и стријељали.

Гледам хумку под којом заједно почивају наши погинули другови. На гроб је нечија рука побола прост крст од летве увезан жицом на мјесту гдје се спајају кракови, Пришао сам гробу и погледао натпис на крсту. Неко је невјештом руком на њему написао: „Овдје леже тијела двојице непознатих људи, бог нека им душу опрости“. Било је у том жицом увезаном крсту и тим простим ријечима нешто од оне дирљиве пажње коју нам је народ на нашем путу поноса и части на разне начине указивао.

У Зеоке смо стигли послије подне и свратили у кућу једног нашег друга. То је био човјек педесетих година, висок и мршав, који је