Naša književnost

2

374 Наша књижевност

синоћ за вечеру, зашто није поједен не знамо, али је сигурно да би до ујутро прокиснуо.

Тако коментаришући наш поступак, сркали смо дрвеним кашикама пасуљ, сједећи на земљи у дворишту, и залагали се крупним залогајима, слатког кукурузног хљеба. Престали смо с јелом тек онда кад је Моле стругнуо дрвеном кашиком о дно лонца.

Од намјераваног састанка није могло бити ништа, јер је већ било иза поноћи, а гдје су слатински другови с којима је требало одржати састанак нисмо знали. Требало је мислити о конаку. Да ноћимо ту око куће нисмо хтјели, јер нисмо знали шта се ту догодило синоћ. Моле је познавао у близини једну сељанку, код чије куће је неколико пута ноћивао, и предложио је да нас двојица одемо тамо, а курир својој кући.

Сељанка нас је лијепо примила, и на Молово питање, можемо ли код ње ноћити кратко одговорила: „А како не би“. Послије данашњег напорног дана, пјешачења и нервне напрегнутости, легао сам, не изувајући се и не свлачећи се, на узак, од дасака склепан креветац и, метнувши пиштољ под главу, одмах заспао.

Ујутро, сједећи поред огњишта, сркали смо топло млијеко и слушали како домаћица прича о синоћњем догађају код куће наших слатинских другова. Она је то све дознала јутрос од сусјетки. Њемачка патрола, која је јуче послије подне пошла од села Вапе преко Липнице према Слатини, наишла је пред мрак оној кући. Оба брата била су у дворишту, Кад су примијетили Нијемце, прескочили су у шљивик и отуда осматрали. Нијемци су опколили кућу од стране пута и онда пошли, њих десетак, у двориште. Наши другови побјегли су кроз шљивик у шуму. Нијемци су их примијетили и запуцали за њима, али оба су измакла. До јутрос се нису вратила кући. Кад су Нијемци запуцали, побјегао је од куће и сусјед, код кога је синоћ наш курир свраћао да пита шта је с нашим друговима.

Наша домаћица претпоставља да је неко из села морао проказати ове другове. То су била двојица браће, нежењени, који су још прије рата били наши симпатизери; сад су били наши обавјештајци, а њихова кућа мјесто за везу.

— Шпијуни, да од бога нађу, говорила је промуклим гласом домаћица, висока, мушкобањаста жена, груба лица и отсјечних покрета. — Ништа ти нећеш моћи учинити, рекла је обраћајући се Молу, док ове наше гадове не побијеш,. Јуче су Немци прошли кроз село, мало где су свратили и то онако узгред, а њихову су кућу почели да опкољавају. Да људи нису били случајно у шљивику, одоше обојица.

Док је домаћица горопадно нападала шпијуне, око огњишта је тихо пословала њена свекрва, ситна, мршава старица. Ућуткивала је дјецу која су се отимала о неке дрангулије у једном углу собе и 6ојажљиво гледала час у Мола, час у мене. Кад је домаћица престала да говори, старица се окрете Молу и рече: