Naša književnost

384 Наша књижавност

се нарочито истиче на слици „Гундулић замишља Османа“, у којој блиста декоративном спретношћу и ефектним аранжирањем и колоритом.

Говорили смо о напретку српског реализма у делу Ђорђа Крстића. Морамо додати да његово дело није јединствено, нити су сви његови радови исте вредности. У степеништу музеја изложена је његова слика „Свети Сава благосиља српску омладину“, највеће по размери Крстићево дело. Та слика спада у низ историјских композиција какве су рађене крајем ХЛХ и почетком ХХ века, па и раније. Уметници тога времена захваћени су патриотским таласом и приказују нам историјске сцене из славне прошлости. Театрални, и сувише декоративни изглед ових слика показује код неких да је наручилац династија.

Али баш тако настају и просторно велике композиције, код којих

реалистички академизам —- тј. мајсторско познавање технике, анатомије, перспективе и науке о композицији, при извесној унутарњој празнини и рутинираности — чини да су приступачне широким масама.

На изложби видимо две слике ове врсте: „Мачевање“ и „Сеоба Србаља“ Паје Јовановића (рођен 1859), које достојно претстављају добар академски реализам тога доба. Слика Уроша Предића (рођен 1857) „Херцеговачки бегунци“ рађена је са осећањем за целину и пажљиво у детаљима простудирана. Целисходно решење у великим димензијама је на висини свога доба.

Марко Мурат (1864—1944) унео је у тај низ историјских слика спољњу технику импресионизма. Његове велике историјске слике нису изложене, тако да је на изложби заступљен само једном студијом.

Риста Вукановић (1873—1918) сликао је свога „Гуслара“ академ-· ским реализмом. То није гуслар који песмом позива и буди народ, већ пре певач-просјак, који говори о изгубљеном сјају прошлости.

Међу хрватским сликарима, како у погледу епохе тако и у погледу функција, тај академским средствима уобличен и нестварви историцизам претставља Целестин Медовић (1859—1921) својом великом историјском сликом „Долазак Словена“. То су слике инспирисане „Минхенском школом“ и у њима се осећа бомбасти утицај Пилотија и Макарта.

Леп мушки портрет Медовића изложен је у малој сали, али поред словеначких сликара: Антона Ажбеа (1815—1855), Јури Шубица (18551899) и Фердо Весела (1861—1945). Од Ажбеа који је утицао на словеначке сликаре свог доба, видимо „У харему“ и „Црнкињу“. Са знањем, стеченим у Минхенској школи, Ажбеј слика виртуозно и са префињеним бојама. Весел, инспирисан Ажбејовим радовима, пружа нам низ слика у којима провејава дух импресионизма. Обојица су крајем ХТХ столећа основали школу у Минхену, где се скупљају млади словеначки сликари и ту је створен додир са хрватским и српским сликарима. Та културна веза ишла је упоредо са ојачаним политичким стремљењима ка уједињењу Југословена.

Према историјском току морао би пут развитка, почињући од Ажбеја, да води преко словеначког реализма Јакопича, Грохара и