Naša književnost

> мој пруИ Ре ЊЕ

Сликарство и вајарство народа Југославије ХЈХ и ХХ века 383

У почетку су пејзаж и ентеријер штафажа за позадину. Доцније се развија непосредно посматрање природе и мртве природе, који постају равноправни елементи слике. А још доцније, постају сасвим самостални и бивају све више посебно обрађивани.

Ђорђе Крстић (1851—1907) доноси нам зрело, критично и свесно сликарство грађанског реализма. Он слика алегорије и историјске теме, ентеријере, жанр-слике, пејзаже и портрете и готово свуда указује нове путеве. Његова слика „Анатом“ није више портрет једног трговца или богатог наручиоца, већ је то хуманистичка слика научника индивидуално анализирана и уздигнута изнад личног. Анатом, налик на Фауста, тих и интензиван, седи погнуто и замишљено, окружен старим и избледелим списима, мртвачким главама и глобусом, који нам претстављају симболе свемира и пролазности живота. Савршенство при употреби црне боје, коју мали број сликара правилно примењује, ниансирање тамних тонова, блесак светла и једноставност обраде руке и лица, одају мајсторско знање, које потсећа на Лајбла и Манеа.

Крстићева мртва природа „Аласка врата“ сликана је на нов начин. На тој слици великог формата рибарски прибор постаје први пут садржина једне суптилне и широко схваћене композиције.

Наспрам ове мртве природе изложена је „Мртва природа са девојчицом“ Николе Машића (1852—1902). Машићева слика даје велико и солидно академско знање, виртуозно и ефектно. Али баш због те ефектности, предмети свакидашњице добијају идилично-малограђански тон. Његова „Мртва природа“ показује, слично Крстићевој, угао сељачке собе са алатом и плодовима земље и рада. Али, у супротности Крстићевом реализму, Машић више нагиње идеализовању. Поред Машића, који слика хрватску земљу и народ, појављује се на прекретници ХЕХ и ХХ века Изидор Кршњави (1845—1927), који је можда бољи познавалац историје уметности но стваралац. Његова „Мртва природа“ показују нам, у асфалтно тамном тону, леп исечак бујног зеленила и камењара.

Развитак хрватске уметности и под уставном монархијом у АустроУгарској ишао је мучнијим путем. Грађански сталеж је малобројан, национално потлачен и подложан страним утицајима. Није случајност што је сликарски талент Вјекослава Караса (1821—1893), од кога видимо „Девојку са лутком“, остао незапажен од његових савременика. На прекретници столећа осећа се у Загребу нови и снажнији развитак, појачан националном свешћу, У „загребачкој школи“ је главна личност Влахо Буковац (1855—1922), који је из Париза донео извесне спољње елементе импресионизма и добро однегован академски начин сликања. Његови многобројни портрети су и од уметничког и културно_ историјског интереса. „Девојка на дивану“ и „Јапанка“ одају таленат и темпераменат уметника који уме да се прилагоди укусу публике. То

Ме аи Ион а а ја

>

Мт с

от иои

и бање

по ут иртунн тињтау