Naša književnost

О сценском стилу 567

редитељ и макар колико да је њом претрпзо претставу, — на позорници потпуно отсуствује дах живог живота и редитељева фантазија не олакшава него гуши, до гледалишта не долази пишчев сценски стил.

Трећа претстава коју бих хтео да анализујем је „Отело“ у режији Ј. А. Завадског. О тој претстави сматрам да се с пуним правом може рећи да је редитељ јасно показао сценски стил. Човек може да се на слаже, чак може и да се препире, да доказује како је редитељ неубедљив, али би нетачно било тврдити да у тој претстави нема сценског стила. Читава редитељска композиција направљена је тако да су глодаоци захваћени одређеним тумачењем Шекспировог дела. Такав је декор, основа читаве радње, који се држи на монументалним порталима, тако је моделисана радња у широким мизансценама и гестовима, у певајућим интонацијама са каденцама које акцентују радњу. Гледаоци имају пуну оријентацију према редитељском плану. Они га осећају и схватају. Редитељева замисао их је освојила. Још више: редитељ диктује гледаоцима шта и како треба да схвате. Редитељ гледаоце чврсто држи у својим рукама позоришном музиком која прати текст и радњу глумаца. Редитељ читавим низом начина у извођењу радње и тумачењем улога, бојом интонација и особеним паузама показује гледаоцу да он ту Шекспирову трагедију схвата као романтично дело. Тоновима, гестовима и бојом он показује патос и каже: ово су сценска средства да се пренесе сјај романтике. Он испуњава сцепу радовима који напомињу на ствари и тканине Тинторета, он размешта групе, предмете, растиње, нагонећи нас да се сетимо Тицијана. Венеција и њен утицај показивали су се у стилу ствари. Ствари у дворани сената, у дворгни замка, костими Дужда, Брабанција и сенатора, Лудовика, Бјанке, Отела, Дездемоне, Емилије начињени су с намером да се прикаже живопискост у распореду светлости и сенке, топлота и снага боја Тинторета, Пола Веронеза и Тицијана. Сликовитост, смелост, сјај цртежа — све је то подвучено у декору. Исто је тако учи: њено и у игри. Тако играју Јаго и Отело, тако су постављена и друга лица. Једном речи, карактер редитељевог схватања ликова претставе није тешко било прочитати. Све је звечало, преливало се у равноврсности боја, све је на позорници било одевено у лепоту, засићено укусном музиком која буди осећајност. Када је код гледалаца требало изазвати осећај урагана и катастрофе уведени су шумови уз лелујање тканина на прозорима, са снажним и ефектним муњама и ударима грома. Кроз читав чин кад Дездемона предосећа блиску смрт и невина гине од Отелове љубоморе свирао је оркестар, ступајући понекад у први план. Оркестар је свирао оно што би требало да свира глумица која игра улогу Дездемоне, и то је редитељ подвлачио, јер је сматрао да не треба да ућуткује своје схватање ове Шекспирове трагедије; он је показао, открио своје схватање Шекспировог манира, суштине, могућ. вости да Шекспир тако буде сценски дат. М треба признати да је ова режија „Отела“ начин како се доноси сценски стил према оном како га је схватио писац.