Naša književnost

ЗА ПАН о АИ и Ини на ЕРИ ам 74

(БУДЕВЕН

Пролеће је прожимало вгздух неком дрхтавом и бојажљивом нежношћу. Било је нечег материнског у додиру млаког поветарца, и Је лену је то миловање враћало у далеке дане: када је мајка, увек ћутљива, седела у топле дане на кућном прагу и, тужна због губитка старије кћери, расејано миловала млаким длановима Јеленино пуп: часто чело и хладњикаве обрашчиће. Тако је и додир овог пролећа имаго нечег неухватљиво болног у својој благости. Из земље тек ослобођене дебеле снежне наслаге, која ју је притискала целе те дуге, прве ратне зиме, избијала је лака пара која је чудно и отужно деловала — као дим из кадионице. Навејавале су се на душу слике далеких планина, чији се снегови откидају и ваљају према раскаљаним подножјима, кроз чије мочвари миле лоше одевени, необувени борци уз претоварену, мршгву марву; привиђали се пропланци, са којих је врело планинско сузце испило снегове, те се, овде и онде, указао леш, комад трупа, откинута рука...

Биле су то све оне исте улице, кратке, неравне, улице њеног детињства и младости. Мсте ониске куће, са којих је влага појела креч и боју, и исте поциглане стазг између још голих воћака. Па и ветар је морго бити исти — исти онај раздрагани ђаволан, који је у каљаве улице и још црне воћњгке доносио увек прве пролећне мирисе, Само она није више била она иста Јелена, која :е кроз отворени трамвајски прозор истурала своју лепршаву косу, своје насмејано, пркосно лице, и своју песму, док се на њу смејао сваки прозор, свака напупела грана, и телеграфски стуб, и стаза између шибља. У млаком дашку пролећа не осећа она више онај свежи, добро познати мирис младих церића са Авале; она сад зна да је он преструјао преко Јајинаца... сн јој мирише на распуклу, опаљену багремову кору, на изгажену, тек проклијалу траву, и на крв.

Једино што као и пре осећа Јелена, то је да се откида од града. Увек је то младо, бујно предграђе имало свој засебан живот. Сваког јутра је убацивало у град дугачке реке радника, чиновника и ђака — али се везивало за град само пословно. А приватно, свакако због велике удаљености, увек се осећало као засебан мали град који са оним великим има неке дуге и замршене рачуне. Увек је подизање престонице ишло у раскорак са тежњама и потребама предграђа,