Naša književnost

ТА.

572 Наша књижевнсст

увек је морало оно јуначки и дрско да се бори док његови становници добију бар ситну олакшицу, која је за грађане центра већ давно постала обична и природна ствар. Колико само мука и приче беше око те предугачке трамвајске линије...

За тренут протрча кроз Јеленину свест велики празник предграђа — кад су окићена прва трамвајска кола, можда баш. ова, клизила блистава и црвена, поздрављена од огромне масе оних који су све дотле у свитања и касне вечери шљегпали раскаљаним друмом, са књигама под пазухом или лончићем јела у руци. Да, да је више таквих дана било, мисли Јелена, — брже би њено предграђе постало истински део града. Но, мало их је било, и она данас осећа да је оно у својој ратној суморности још ћутљивије него некад. Сад више него икад. Јер, док се центар, кроз своје улице, кроз кафане и позоришта па и кроз многе људе труди да све изгледа као да ништа није било, дотле овде сурово и ледено погађа човека пустош и суморност. Тутањ трамваја глухо одзвања кроз пусту улицу. Изгледа Јелени, шћућуреној на седишту, да свака кућа крије по једно мртво тело, да сваки прозор немо објављује неку језиву, тешку тајну.

Па и сама зграда логора овде делује јаче и друкчије но многе њој сличне у граду. Тамо су између других зграда, у једном реду с њима — па расејан пролгзник може проћи нетакнута срца. А овде се великом увалом одвојила од предграђа, висохо на брегу се бели, даноноћно потсећајући на себе, истичући на белини зидова таму оксваних прозора. Не може се лако живети, нл лако заборав стећи, кад се иза тих прозора наслућују погледи болни, или пуни осветничке жудње, погледи опомињући, погледи разапети између блиског, дрзгог предграђа и пута који води за Јајинце.

Сишла је са расклиматаних трамвајских кола, сетно отпоздравила кондуктеру, некад весељаку, добром другу гимназиста са ђачким кар: тема. Дуго је Јелена са тужним чуђењем гледала у његово лице, некад блиставо од здравља и ђаволука, а сада са побледелим уснама испод неуредних брчића и са борама око невеселих очију. А онда јој поглед пао на високо подигнуту таблу са натписом: „Викторија“. Мако је дубоко у себи веровала да ће се једног дана заједно са драгим, познатим људима гласно и осветнички смејати том горопадном и дречавом натпису — ипак опет осети онај неизбежни талас немоћне и бесне мржње. Јер они су још увек гурали напред, суновратно и охоло и под тим насртајима су падала села и градови, издисали људи, гутао пламен толика знојем и крвљу стицана људска добра.

Између упарађених кућа главне улице предграђа, међу којима се нађе и понека новијег датума, солидно грађена, често и са великим излозима заштићеним мрежом — корача Јелена мгло несигурно, као странац. А онда тек наиђе на онај дугачак низ овешталих и дремљивих кућерака, што се старачки понаслањали један на други. Па и тај низ беше пекинут на једном месту ведиком кућом на спрат, кућом

4 ' 4 4