Naša književnost

Мил

ВИ Ј Еау

574 Наша књижевност

— То су ми прве сузе — пред другим. Па и кад сам сама, чувам се. Руке гризем, јастук, косу трпам у уста — не дам себи... Шта ће тог Шта то помаже» Говорило се — не треба над живим дететом плакати — зло ће му се десити. Прво сам веровала, после сам се томе смејала. А сад опет знам да не смем плакати. Не дам сузи да кане. Јер после ће друга, трећа — душа ће ми се размекшати. Клонућу, а треба издржати. Јер, сад морам бити јача него икад. Сад ако ми нешто затражи, то није као оно пре — оловка или блок за цртање, или нова хаљина —- сад јој живот зависи од тога. Живот! А ако су ме сузе испиле — где ћу снагу наћи

— Стари сте ви јунак, тетка Савета.

Она се загледа доле, па као да чита из рапавог бетонског пода, настави тихо да објашњава.

— И на њу кад мислим, само једно јој поручујем: срце да стегне, сузу да не пусти. Јер, суза једна другу вуче — никад краја. А за то време мозак стоји — где је лукавство, досетљивостг Тело јој омлитави — где је издржљивост!

— Па не мислите, ваљда, да су је ухватили»

— Све морам да мислим! То је баш оно што све мораш да мислиш, јер ништа сигурно не знаш.

— Па слушајте, тетка Савета. Да су је ухватили не би кућу чували. Не би им ништа више требало. Вас су испитали и пустили...

Стара само суморно климну главом, а онда јој у мутном оку нешто блисну, нешто налик на осмех.

— Ехс ти... Види се да те нису гује уједале. Мене су пустили — шта ћу имг Ја сам талац! Та, десет мајки да има, све би их она за идеју жртвовала! Знају то они. Мене, мислиш, чувају» Кућу они чувају, капију, — да виде ко ми улази |Ен

Затим нагло ућута, горко скупљених усана, па се прену.

— Треба да идеш. Децу чувај своју, а не мене — стару.

А онда уздрхта, па укочи тело, ослушкујући. И пре но што је Јелена ишта чула, стара је већ стајала код врата и шапутала некоме да не улази. Па се онда окренула постељи, раскопчала навлаку на јастуку, извукла одонуд два огромна џемпера од грубе сељачке вуне, и дала некоме напољу, шапућући му нешто

Кад се вратила на своје место, док је уређивала јастук, наставила је на гледајући Јелену:

— Ех, Јело, Јело! Види се да си одавно из нашег краја отишла. Мислиш, сама је моја Иванка» Није. Нова су деца порасла, ново се друштво направило. Што се творови шуњају, питаш» Па, велико је коло моје Вањке било, дугачак ланац. Сад се раскинуо — хоће крајеве да похватају. Али... Зато ти кажем — незгодно си дошла. Још не би смела, Него, други пут кад ти ја јавим, дођи, па ћемо све причати. И како су ме испитивали, и како сам се у ледену кућу вратила,