Naša književnost

Сусрет 575

и три дана сама пребијена лежала. М како сам је пратила — не из своје, но из туђе куће...

И опет ућута, нагло, отворених уста, ослушкујући.

Кроз прозиран пролећни сутон нагло пролете нека сенка поред прозора. Врата као да ветар нагло отвори. Младић, висок и мршав, стајао је насред собе.

— Тетка Савета!

У истом тренутку угледа и Јелену.

— О, извините. Онда, ништа...

Али је Савета већ била уз њега.

— Говори, говори! Не бој се. И ово је наша.

— Па ништа, — нерадо настави младић. — Ето — успела је. Знате већ шта. Дошао човек — треба да спремите. А ноћас Мома и ја... — Доста! — прекинула га је Савета и привукла његову младу,

ситну главу својим уснама. — А сада иди. Него, немој опет кроз башту. Уђи у шупу па помери качицу са кишницом ...

Тек тада Јелена, док је отварао врата, сагледа добро младићеве црте и запита:

— Да то није онај Бандићевг Баш ме интересује да ли сам га познала.

— Јесте, али онај млађи — расејано рече Савета, спуштајући се на кревет и бришући шаком знојаво чело.

И нагло додаде:

— Јелена, децом те кунем!...

Јелена се стресла, убодена њеном сумњом.

— Тетка Савета!

Савета је узе за руке:

— Не љути се, Јелена, али те молим — ником !... Ни брату. Ни сестри. Заборави. И пођи сад. Време је.

— Зар се мене бојите, тетка Савета2 зар јави.

— Знам, опрости, али, реч је ђаво — сама излети. За Вањку не молим, него за њих — све су то наша деца. А она је крила добила, у слободу одлетела. Ако је и опасна, и страшна, и крвава — али је слобода! .

После ју је провела преко дворишта, па кроз башту- своју, и још једну, и најзад се Јелена, опоменута још једним дугим, дрхтавим старичиним пољупцем — нашла на изривеној и каљавој уличици замраченог предграђа.

Корачала је скоро насумце, кроз влажан пролећни сумрак, носећи у свести склопљене старичине руке џи њене мудре, топле речи, и хитре девојачке руке које плету и преносе топле џемпере, и мршаво, од-