Naša književnost

108 Наша књижевност

„Да, (4 бићу испод кетапана код Шуме Џатија, када се ти вратиш.“

Откиде онда Сајџа један комад од своје поцепане плаве мараме којом је био повезан и даде то платно Адинди да га чува као залогу. М затим напусти њу и Бадур.

Путовао је много дана. Прошао је поред Рангкас- лунта. који још није био главни град, и поред Варонг-Гунанга, где је у то доба живео асистент-резидент, а сутрадан виде Паудегланг, који лежи као да је усред врта. Дан доцније стиже у Серанг и застаде запрепашћен сјајем овога града са много кућа које су биле саграђене од камена и покривене црвеном опеком. Тако што Сајџа никад није видео. Остаде ту цео дан, јер је био уморан, па ноћу по хладовини продужи пут и стиже сутрадан у Тангеранг. Овде се окупа у реци и одмори се у кући једнога очевог познаника, који га научи како се плету шешири од сламе, онакви какви долазе из Маниле. Остао је ту један дан да то научи, јер ће, мислио је, доцније тиме моћи нешто да заради ако у Батавији не буде имао среће. Сутрадан, предвече, кад Захлади, захвали се он домаћину и пође даље. Чим се смрачило, те га нико није могао видети, извади. он из недара цвеће мелатија које му је Адинда дала испод кетапана. Јер било га је жао што га толико времена није могао видети. Првога дана и другога мање је осећао самоћу, јер је сав био обузет мишљу да ће зарадити толико новца да може два бивола да купи, а његов отац никад није имао више од једнога, и много је мислио о поновном састанку са Адиндом, те за бол од растанка у његовој души није било места. Опростио се био од ње с највећом надом на поновно виђење и већ је у мислима видео тај коначни састанак испод кетапана. Јер толика је у његовом срцу била вера на то поновно виђење да је, када је напуштао Бадур и пролазио поред овога дрвета, осећао као неку веселост, баш као да је већ прошло тих тридесет и шест месеци који га растављају од тога тренутка. Изгледало му је да треба само да се окрене, као да се већ права са пута, па да Адинду види где га чека испод дрвета.

Али што је даље одлазио од Бадура и осећао како је дан страховито дуг, све више је увиђао. да су врло дуги тих тридесет и шест месеци који пред њим леже. У његовој души било је нечега што га је просто заустављало у ходу. Осећао је умор у коленима, па ако га и није обузимао кукавичлук, био је то ипак бол који Пе далеко од обесхрабрења.