Naša književnost

102

Наша књижевност

Бићеш увек жив, окружен људима; и опет имаћеш самоће, самоће, неба, проскозорја, Кумове сламе. Падаће ти на раме птице да ноће, падаће на лице сен облака. Слушаћеш како киша пада

сам и свој сред ноћног мрака.

Стајаће твој кип у парку домовине

коју си сам стварао,

сред деце, липа и јасика; . и кад сунце јутарње сине

на бронзани лик до лика,

чиниће се међ собом разговара

свет песника.

А све около, колика је домовина, биће пуно твојих остварених снова; мирисаће свуд паркови из мрака, земља биће пуна срећне деце

као јутро голубова, |

и увек биће бољи живот сина

од живота предака.

6

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ