Naša književnost

О Пушкину - 5 : б 203

декабриста доживео је као своју личну трагедију. Изгнаницима це послао стихове душевног плама, охрабрења, вере у коначну победу народа, стихове на које је добио поносни, радосни одговор заточеника у Сибиру. Пушкин своју судбину везује за суд: бину друга који се бори за слободу, за човека. Писмо Чаадајеву је писмо борцу за истину, са далековидим, пророчанским пер-. "спективама револуционарних догађаја у Русији. У Пушкиновом схватању пријатеља и друга изразила се племенитост, отвореност срца, ширина, светлост и топлина душе, сва она својства руског народа која су одржала руског човека и дала му снаге да истрајном, неустрашивом борбом и жртвама савлада монструм царизма, спахиства и капитализма. - Пушкинова поезија и проза баве се човеком у вези са народом, у односу на друштво. 'Човекова судбина је код њега опредељена међусобним односима у друштву. Нема фантастичнога и мистичнога у његовој уметности. Његов човек је у животу дру“ штва у животу народа. Омиљена тематика Пушкинове уметности је борба за правду, за истину, борба за личност и достојанство човека. „Особеним својствима Пушкинове поезије припада његова способност развијати у људима осећање хуманости, разумевајући под том речју бесконачно уважење достојанства ч0: века над човеком“, говорио је Бјелински. Хуманистичко обележје свих познијих руских класика има своје основе у Пушкину.

Ен

Пушкин је, још када је у гимназији био, волео да говори у стиховима о ведрини својих животних расположења. Пушкинов дух није могао да створи Мефиста, да се страсно бави сатаном. Он није могао да дође у стања негације света, живота и човека. У песми „Кавказ“ он осећа дивљину реке Терек, њен сурови и суморни пејзаж, али се не подаје том осећању. Његов поглед у том дивљачном, амбиском амбијенту привлачи живот бића јелена, пастира. Његов дух је веома виталан, врло живахан, подложан јаким снажним утисцима који га не сламају, већ под њим кључају поетским дахом покренута душевна расположења. Имало је много здраве чулности и животворних снага у његовој природи. Била би то гозба живота у његовом доживљавању стварности, да на тој гозби није био домаћин цар, са убилачком и улизичком свитом племства и уништавајућим ропским положајем кмета сељака. Пушкинов смех зари у његовим стиховима блиста-