Naša književnost
и
204 – Наша књижевност
вошћу хумора. Онако како се он смеје, смеје се народ коме претстоји зелика будућност у историји. Тај смех нема једа сарказма. Не брише обзорја косом уништења. Тај смех открије ружноћу, али одмах и покаже да постоји и лепота снаге народа уклонити ово што ружи његов живот. Пушкину је било јасно да зло није
трајно, да оне ружне слике стварности које су излучивали дру-
штвени носиоци угњетачке власти нису вечне. Његов смех је ошинуо по овим ружним сликама истином, а од овог ударца забридели су образи властодржаца. Његова смишљено изрежирана смрт у дуелу са пробисветом И имала је свога корена и у одмазди ошинутога.“ -
"Лирика Пушкинове поезије је нешто што је неодољиво избијало из његове личности, његове природе, срца, душе. Када читамо његове песме увек смо под утиском да 'он даје стихове лако од срца, да смо на самом бистром и свежем извору поезије. На- ' чела његове поезије су: искреност, једноставност. Бјелински је рекао за њу: „Његова поезија је страна свему фантастичном, умишљеном, лажном, идеалистичком, она је сва наскроз проникнута стварношћу, она не ставља на лице живота белило ни руменило, већ га показује у његовој природној истинској лепоти.“
" Када погледамо на његове. ишаране, преправљене манускрипте, сазнајемо да је велики рад постојао на његовим стиховима. Пушкин је имао богату личну културу. Изврана је познавао франдуску литературу, такође и историју и поезију Грка и Римљана. Плутарх, чију „Историју знаменитих људи“ виђамо у рукама свих вајкрупнијих личности државништва и културе прошлости, Тацит, Корнелије Непот прате његова прва образовања и његове прве идејне везе са декабристима. Виргилије, Овидије, Хомер, Тибуло.и други песници антике нераздвојни су другови у првим корацима његове поезије. Он је с њиховом помоћу продубио смисао за лепоту, за хармонију, за уметнички израз сажет, јасан, кристалан и мелодичан. Но поврх ових узора Пушкинова лирика је у својој сржи изразито народна, руска. Дах народног генија носи језик његовог стиха, који се разлива као сребро, извађено из руде руске земље. Пушкин је тражио срце народа у народној поезији, за којом је трагао свугде где је његов прогнанички живот допирао. Окупљао је око себе слепе народне певаче на сајмовима и у њиховом певању тражио теме“које су блиске народу, стварност коју је народ доживљавао, језик који је разумљив и близак народу. Неодољива чар језика њепових стихова којим је