Naša književnost

Порука пред одлазак 115

Планине ће бити смртоносне бусије,. реке ће потећи пуне узавреле крви, из мора ће нашег сукнути страшни пламен. .

3 Језде ветрови над равницама, буде земљу, маме јој из утробе клице.

И заплићу се у грању, у бодљикавим жицама | лепршаве, мале, топле, преплашене птице.

Друже, као да си брижан, иако ти је лице јасно _

и пркосним миром среташ свакога ко те сретне. Корачаш чврсто и смело, као да нећеш да стигнеш касно, но да л су ти од претпролећа ведре очи сетнеР

Не, ти дрхтиш на ветру између векова,

ти гледаш у уснуо свет под водама прошлости,

чујеш далека потопљена звона,

чију ћеш звоњаву још дуго вући,

и видиш видике што се отварају као двери будућности кроз које ти

можда

нећеш ући.

Дувај, ветре,

шибај ми лице дивљим пољупцима, мрси ми косу,

и играј се сликама облака и дима.

Ти будиш у мени покопане жеље, оживљаваш џупољке непродвалих хтења, као чаробни цветови ничу успомене,

а лешеви точе сокове новог врења.

Ветре, колико смо пута ходали заједно пољем! Грли ме, милуј ме, дарежљиви душе!

Падајте, кише, спуштајте се тихо, сутони, шапући, ноћи, о сунце, изрони. из тмуше!