Naša književnost

+ 264 . Наша књижевност

"месец, српаст, полулоптаст; или пун као каква огромна црвена наренџа. Тукли су громови, котрљала се грмљавина у бездане.

А Митре нигде није било. Пролећа су долазила шумно и пијано,

али по Митру нису навраћала у Долканов дом. "ИМ са сто ножева да је прободено било Цараново срце, па би мало било, зар не, Јоне Барбуле! =:

Пестепено, Митрин лик се повлачио испред Флоре, која је сањиво и нежно гледала у оца. М много пре него што се Флора задевојчила, љубица је опет мирисала слатко као у Митрино време, а зановет као да је више пристајала уз Флорино ухо, него уз Митрино. У дом Јона Барбула Долкана опет су годишња доба стала да наносе велика осећања. Тако је прошло неколико листања планине. Флора је пословала и по дому и по планини, управо као некад Митра, и увек је сањиво и нежно гледала у оца, насупрот Митри, у које су очи биле радосне. Али Јон Барбул ни сада не види да се Митра кадгод огледала у извору. А Флора оде по воду, па је нема по читаву вечност. (Мора да се и Митра надносила над врело, само се Јону Барбулу то измакло из вида! Мало је времена била Митра поред њега, а Флора је лепотовала много дуже, као бреза. Мора да се и Митра огледала, није друге, кажем ти, Јоне Барбуле! Женско још и не стаса, а већ се огледа у свакој прилици и уноси машту у своје ксреке, никад није довољно лепо, било то у планини било где било, Јоне Барбуле!) 5

Виђења се смењују све брже. Понеки неодређени лик узмути их. Потом се слике разбистре, па се нижу, нижу, нижу. Без предаха их неко ставља пред Јонове очи, које се гасе. |

Онда, у новоме виђењу, забукти увреда. Ено где слеће Илија Првул, кришом, да зачеди Флору, чије су бутине гипке а кожа добра. Јон (сазнаје за пустахијин чин, па Флору често туче. Флора, оплођених бедара, која ће бити првороткиња без љубави, само плаче. Копни њезина једрина, усахњује њезина млечност. Али Јоново увређено срце само крвави. Колико ли је само пута, некакве правде ради, хтео да капсларом, из љуте за“ седе, збрише тога Илију Првула! Па је полазио, осветнички чврст,

према Бабину Машилу, али се враћао, не из ружна страха по ·

свој живот, већ из очинске љубави према Флори. Шта ће с њом да буде ако јој се отац не врати са Бабина Машила» То питање увек је тупило његову осветничку мисао, насред пута. Па се